У ложи – Дечак на бициклу

Лето 1931. године. „Вилу славуја" (Villa les Fauvettes), удаљену дванаест километара од центра Париза, изнајмила је једна од најпознатијих музичких породица на свету - јеврејска породица Мењухинов из Сан Франциска. Кућа је била прекрасна, од камена, на три спрата. Шљунковита стаза водила је до степеништа, прочеља палате окружене уредним травњаком, цветним жбуновима и дрвећем. Била је то заиста резиденција, а не обична кућа за становање. Више је личила на вилу из неког Балзаковог романа него ли дом америчке породице с троје деце. Но Мењухинови су били навикнути на раскош, и то захваљујући петнаестогодишњем сину Јехудију.

У петнаестој години је био међународна звезда. Једно летње јутро Јехуди и његова једанаестогодишња сестра провели су чучећи поред живице, вирећи љубоморно у суседно двориште. Гледали су комшијску децу како се по дворишту возикају на бициклу. За њих је то била забрањена ствар, јер шта ако Јехуди или његова сестра, пијанисткиња Хепзиба, поломе руку?

Кратке панталоне и брижљиво испеглана кошуља чиниле су да Мењухин изгледа млађе - као дете. Ипак, имао је непоколебљиву вољу. Одлучио је да научи да вози бицикл. Пењући се једно другом на рамена, брат и сестра успели су да прескоче капију и тихо се ишуњају до комшијског дворишта. У року од пар недеља, млади виолиниста је поносно возио бицикл испред „Виле славуја". Јехуди и Хепзиба знали су да неће бити кажњен због своје непослушности; никада и није. Родитељи Моше и Марута, рођени у Белорусији, уважавали су његову обдреност на сваки начин. Тако је и најмлађа сестра Јалта ускоро почела да вози бицикл.
Ова прича (изузев страха од ломљења руке), тек мало одудара од неке коју би могао да исприча безмало свако. Ипак, Јехуди Мењухин, рођен пре стотину година (22. априла 1916) био је нешто сасвим изузетно. Осим што су га уочили као „чудо од детета", остао је упамћен као један од највећих виолиниста двадесетог века. Од своје девете до петнесте године био је међу најбоље плаћеним музичарима на свету - право породично сунце, сви су се ʼвртелиʼ око њега и његовог талента.

Читавог живота су га фотографисали, интервјуисали, снимали. Мењухин је можда прва ʼмултмедијална звездаʼ класичне музике. Његово музицирање лако је допирало до људи: успевао је да својим свирањем учини да га други разумеју. Без обзира на музичко образовање и то да ли је свирао Бахов Е дур концерт, импровизовао са Грапелијем или Равјем Шанкаром - публика није могла да се засити свирања Јехудија Мењухина ни вести из његовог приватног живота. Чинило се да неће успети да живи животом који не представља искључиво удар на сујету. Ипак, јесте. Не успевши да засити свет својим музичким даровима, барон Јехуди Мењухин умро је после кратке болести плућа у Берлину, 12. марта 1999.

„Музика живи и дише да би нам казала ко смо и са чиме се суочавамо. То је пут који води од нас до бескраја." - написао је својевремено виолиноста Јехуди Мењухин.