Друга Југославија и Совјетски Савез 1941-1948

Однос Стаљина према Титу се током времена мењао. Уочи Другог светског рата Тито је био плаћени функционер Коминтерне, један од првих у хијерархији. Међутим, када је дошао у Совјетски Савез у јесен 1944, он долази као вођа једног независног партизанског покрета који није имао никакву комуникацију са Совјетским Савезом све до краја 1943, осим незнатне кадровске помоћи коју је добијао пре рата. Значи, долази као човек који стоји на челу независне институције.

Да ли је Стаљин одмах био спреман да га прихвати као независног играча или је наставио да гледа на њега као на најамника Коминтерне, то је велико питање, али мислим да је већ тада почело одвајање Титове Југославије од Совјетског Савеза.

Што се тиче Титовог односа са Британцима, морам да кажем да му је Совјетски Савез то замерао у највећој мери. Сумњива је била Титова самоиницијативна посета Черчилу или самосталан одлазак код папе, или прелазак из Италије на Вис на британског броду, без консултације са Совјетима.

Међутим, оно што су Совјети највише замерали Титу били су контакти са немачком обавештајном службом током рата. Јер, од 1942. па све до 1945. постоје стални неформални контакти, везе између партизана и Немаца. И то су у СССР-у касније износили као његову највећу кривицу, иако, истина је, у герилском рату увек постоје контакти сви са свима, то је природа партизанског рата.

Када говоримо пак о 1948. години, ради се о једном веома специфичном феномену. Наиме, данас историчари сматрају да је Совјетски Савез у то време хтео да изгради талас независних држава које би представљале нешто попут бафера, амортизера између америчке посаде у Европи и совјетске границе.

Интересантна је, у том контексту, судбина Финске, која је могла да буде једна од жртава совјетске експанзије, где су после рата комплетно деловали совјетски обавештајни официри под директном контролом НКВД-а. Али и тамо на дуги рок долази до процеса сличном оном у Југославији. Те државе, „самостални играчи", неће никад ући у директан савез са НАТО-м.

Да ли је конфликт 1948. између Тита и Совјетског Савеза имао само личну димензију, или се радило о дугорочним плановима, ми не знамо. Али, де факто, данас видимо да су Финска и Југославија биле пандани – на самом северу и на самом југу Европе представљали су неку врсту безбедносног бедема који нису контролисали ни САД ни СССР.