„Лајбах“: Отпор је узалудан!

„Лајбах“ је можда и најаспурднија група свих времена. Њихове мрачне и комичне обраде класичних поп песама, као и наступи који евоцирају тоталитаристички визуелни утисак са средине прошлог века су у истом тренутку романтични, смешни и, од краја Хладног рата, у изразито ретро тону.

Деценију раније, наводи Лук Тарнер, новинар Гардијана, деловали су неважно попут статуе маршала Тита, на коју се хватала рђа на отпаду у њиховој домовини. Међутим, на новом албуму „Спектра“, отворено причају о Сноудену и Викиликсу, а коментаришу и дешавања везана за Арапско пролеће, протесте и европску посрнулу економију.

Крајње је време за упознавање једне од најчуднијих и често несхваћених група.

Основан 1980. године у рударском граду Трбовље, „Лајбах“ никако није себи олакшао успех. Гледајући снимке „Битлса“ и „Стонса“ са средине шезедесетих година чланови групе схватили су да је градња имиџа кључни елемент у стварању рокенрол мита.

Тада регрути у ЈНА, искористили су униформе као сценске реквизите, а димни ефекат на раним концертима производили су украденим димним бомбама. Све то је, заједно са амблемом црног крста и честим критикама политичког статус кво стања, толико дефинисало њихов имиџ и намере да су неки критичари почели да их оптужују за нацизам.

„Били смо фашисти колико је Хитлер био уметник“, био је њихов одговор.

„Лајбахово“ прихватање различитих културолошких обележја може се приметити од позајмљивања тоталитаристичке иконографије до саме музике. Извлачећи из контекста оно што је успевало да прође кроз гвоздену завесу створили су своју разиграну музичку културу.

Песме „Квина“ стални су мотив у њиховом раду, а једна од најпознатијих обрада им је хит Live is Life, аустријске групе „Опус“. Такође, 2006. године снимили су своје верзије 14 националних химни, укључујући и једну за свој уметнички колектив НСК, који су прогласили за виртуелну земљу 1991. године. Чак су једни другима издали и пасоше.

Често су у својим наступима и песмама користили речи и музику из Черчилових говора, „Битлсовог“ хита Let it Be, мјузикла Jesus Christ Superstar, али и Јохана Себастијана Баха.

Њихов дрски став дошао је као одбијање чланова групе да се правдају било коме. Баш је то оно што нови албум чини толико фасцинантним, јер ту их видимо како коментаришу актуелна социо-политичка питања на свој карактеристично бизаран начин.

Не поштујући границе и поделе и са презиром критикујући неолиберални капитализам и демократију, „Лајбах“ и НСК се могу схватити и као претече наднационалних и организација попут „Окупирај“ и „Анонимус“. Уосталом, то најбоље илуструју речи једне од песама: „Отпор је узалудан“ (Resistance is futile).