Одлазак Љиљане Павић, саучеснице у креирању телевизијске историје

Љиљана Павић преминула је у 91. години, а остаће упамћена као косценаристкиња бројних телевизијских серија и сарадница супруга Синише Павића. У том послу, дакле, није била ни инспирација ни сведок, него саучесник.

Њена сећања на студентске дане, осећај за квалитетну дијалошку форму, способност да препозна шта на папиру звучи истинито, а шта лажно, све је то улазило у текстове који су касније постајали део колективне меморије.

У једном интервјуу из раних осамдесетих, готово успут, поменула је да је управо она наговорила Синишу Павића да се окрене телевизији. Та реченица, изговорена без претенциозности, данас звучи као мала културна прекретница. Јер телевизија тог времена није била споредна уметност, него централно место породичног живота.

Телевизија је тим наговором добила ауторски глас који је умео да споји хумор и меланхолију, провинцију и метрополу, иронију и емпатију.

Све је почело у суду

„Синишу сам упознала када сам радила као адвокатски приправник, док је он био млад судија општинског суда, који за собом има објављен роман Вишња на Ташмајдану и снимљен филм по том делу. Ускоро смо се венчали и гледајући неке лоше телевизијске емисије о младима, дошла сам на идеју да га наговорим да напише серију о студентима. Теме младих биле су му блиске, а и ја сам још била свежа, што се тиче сећања на студентски живот. Тако смо почели, а како су се ређале епизоде, наравно на папиру, тако је и расла моја трудноћа. Кад смо стигли до девете епизоде, ја сам отишла на порођај и секирала се што Синиша пише десету епизоду без мене. Куриозитет је да сам се породила 4. априла, на Дан студената, тако да је сав тај посао био у знаку студената“, рекла је Љиљана Павић за ТВ Новости 1982. године.

Њена биографија не личи на легенду о „музи из сенке", како се то често, из лењости, каже. Име јој је стајало на шпицама, потписивала је сценарија, учествовала је у разради прича и структуре серија које су деценијама обликовале укус широке публике.

„Синиша је веома добар у драматургији и дијалогу, тако да ту немам шта да тражим и не треба му помоћ. Мој допринос је у томе што му дајем, како почетне, тако и уопште идеје за ликове, нарочито оне колоритније. Пошто сам рођена Власотичанка, много сам утицала у грађењу ликова из серије Врућ ветар. Сви ти типови одражавају менталитет тог краја, а језик којим они говоре карактеристичан је и обично има неки 'реп', неко двоструко значење. Кад вам они нешто кажу, ту увек има неког сажетог афоризма. Значи, ја конкретно не пишем, већ у разговору дајем идеје, а он их или прихвати или модификује", додала је Љиљана у том интервјуу.

Писала је и стихове, међу њима и једну од најпознатијих за телевизију ‒ Тополска 18, песму која је постала део колективног памћења, без обзира на генерацију.

„А када су у питању стихови за неке сонгове, онда тај посао потпуно преузимам ја, јер Синиша није вешт у томе", навела је Љиљана Павић.

Поетика препознатљивости

О Синиши и Љиљани Павић често се говори као о телевизијском ауторском тандему који је обележио епоху, али ређе се размишља о томе шта је заправо био њихов највећи допринос. У том погледу нису само написали серије које се и данас репризирају; успели су да локалне феномене претворе у универзалну позорницу.

Једна таква серија, већ поменута ‒ Врућ ветар, чија је радња смештена у Љиљанином родном месту, није само комедија о вечитом губитнику, него студија о човеку који је у потрази за сопственим местом. Лик Шурде није карикатура, већ препознатљив, жив, противречан.

Уз Шурду, тај верно приказани свет на малим екранима није био апстрактан: имао је свој говор, нагласке, менталитет, географију. И зато је био уверљив.

Заједнички рад Павићевих био је пример оне врсте стваралаштва која тежи препознатљивости. Њихови јунаци нису били алегорије, него људи од крви и меса, Шурдиловићи, Стојковићи, Шћекићи, појединци са манама, амбицијама и илузијама. Управо зато су и трају.

Можда је највећа вредност супружниког тандема у томе што су показали да приче из унутрашњости нису нужно локалне. Напротив, што су конкретније, то су универзалније. Један завичај, исписан прецизно постао је огледало ширег простора.

А то је, у култури која брзо заборавља, вероватно најтрајнији облик присуства.