Позориште Јозефштат: Ратна сећања фројлајн Помсел

Сцена је скоро празна, само неколико комада намештаја који евоцирају тридесете године. Наравно и радио, проминентно стоји у једном углу. Разумљиво, нацистичка каријера госпођице Помсел је и почела на радију у мају 1933. На ком радију? Па у Берлину је тада ионако био само један, онај преко кога се јављао министар пропаганде Гебелс.

За отварање сцене изабрана је метода у којој се мешају реално и позоришно. Нема завесе, главна глумица Лора Штефанек (Братислава, 1943) седи на фотељи док публика заузима места. Исто светло уједињује оба простора, и гледалиште и бину. Тиме се позоришним вокабуларом поручује да између историје и садашњости нема баријере.

„Пропаст“, „Живот“ и две збуњене секретарице

Коњуктура у уметничкој обради биографија секретарица, стенографкиња, филмаша, спикера и других вансистемских саучесника тоталитарних режима, рођена је из једног термина Хане Арент – оног о баналности зла.

Сви велики филмови о великим нацистичким злочинцима су већ снимљени. Ако се и даље снимају, само понављају редундантно знање.

Оно што последњих година привлачи пажњу уметничке сцене су биографије „несвесних“ актера тог времена. Интересантни су животи људи који сами по себи нису били зли, али су приљежно и до последњег тренутка радили за зле, и били поносни кад би од њих добијали похвале за добро обављен посао.

Тренд је почео са филмом „Пропаст“ (Untergang, 2004), у коме немачки редитељ Оливер Хиршбигел описује последње Хитлерове дане у берлинском бункеру.

Филмска „Пропаст“ је обишла читав свет, и до те мере освојила документарном лајв атмосфером, да се Бруно Ганз/“Хитлер“ психички једва опоравио од терета те улоге. Али Хитлер је у том филму био споредан лик. Главну је носила његова приватна секретарица Траудл Јунге (Минхен, 1920. - 2002), коју је играла тада дебитанткиња Александра Мариа Лара.

Разуђена медијска прича са „Једним немачким животом“ је новија. Пре десет година је четворочлани тим аустријских редитеља (Krönes/Müller/Schrotthofer/Weigensamer, фонетски Krenes/Miler/Šrothofer/Vajgenzamer) водио дуге разговоре са стварном Брунхнилдом Помсел и од материјала измонтирао двосатни документарац.

Филм са Помсел, која је у време снимања имала 105 година, прошао је многим европским фестивалима и побрао велику пажњу. Баналност зла је захвална тема.

Познати британски редитељ и сценариста Кристофер Хемптон (номинација Оскара за Покајање/ Abbitte 2007) је видео тај филм аустријског тима и драматизовао га за позоришну сцену.

Енглеска верзија  „A German Life“ је имала премијеру пре непуних шест година у лондонском позоришту "Мост", са чувеном Меги Смит у улози фројлајн Помсел. Била је то последња, грандиозно одиграна, медијски слављена улога велике европске глумице Меги Смит, која је умрла у јесен 2004.

Комад који се сада игра на сцени бечког Позоришта Јозефштат је немачки превод Хемптонове адаптације аустријског документарца из 2016. Дуг и увијен пут измедју језика, сцена и филмских сетова, али неопходан да би се испричала једна индивидуална прича о генеричком злу.

Помсел, опортуниста или фолиранткиња?

У „Пропасти“ је млада „Траудл“ могла да рачуна на млаку толеранцију гледалаца. Права Траудл је имала 22 године кад је почела да ради за Хитлера као секретарица, 25 кад се после његовог самоубиства извукла из бункера и кренула пешке кући. Глумица Лара је ту улогу играла збуњено, као неко ко пати од стокхолмског синдрома и у трансу пропушта сваку прилику да се отргне и оде.

Фројлајн Помсел је нешто сасвим друго. Прво, била је девет година старија. Кад су се нацисти после наводних избора пучем попели на власт у марту 1933, Помсел се одмах укључила у Хитлерову партију НСДАП, несрећна што је то кошта 10 марака чланарине.

Траудл никад није била у партији. Она је „детенце“/“/„Kindchen“, , како јој се, према њеним мемоарима, обраћао Хитлер кад је звао да стенографише.

Помсел говори о строгом пруском васпитању, о безусловној послушности. Говори да је увек тражила послове који нису „досадни“, и да је то пронашла кад је почела да ради за нацистички радио 1933, још више кад је прешла у Гебелсову канцеларију као секретарица 1942. Говори о висини плате и сигурности коју је стекла кад се прикључила нацистичкој партији. Каже да је Гебелс био „леп, учтив, негован, иако нешто дистанциран“, те да је тек после говора о тоталном рату (фебруар 1943) схватила како је он „побеснели патуљак“.

Све су то адути овог позоришног комада, застрашујућег у тривијалности. Лора Штефанек, високо награђивана доајенка немачких говорних сцена, игра главну улогу упадљиво недраматично, као да чита куповну листу за самопослугу. Њена „фројлајн Помсел“ је више од опортунисткиње и сигурно више од „митлојфера“/Mitläufer, то јест оних који су окарактерисани као случајни сапутници нацизма и ослобадјани на процесима после 1945.

Руси су реалну Помсел ухапсили и пет година држали у бившим нацистичким логорима Бухенвалд и Заксенхаузен. О том времену каже да је било страшно, али да су у логору имали „добру позоришну секцију“. Пуштена на слободу, Помсел је наставила каријеру у медијима, најпре у регионалном радију Баден Виртемберга, а до пензије 1971 као главна секретарица Продукције за националну радио-телевизију АРД.

Затворске године је Помсел доживела као неправду. „Јако замерам Русима да су ме стрпали у затвор. Ја сам била обична секретарица. Само сам преписивала акте, нисам ништа потписивала“, жале се права Помсел у филму и глумица „Помсел“ на сцени.

Аустријски и немачки медији ову представу, где год се игра, дочекују са неуједначеним реакцијама. Тамо где су оне негативне, каже се да проблем нису ни продукција, ни тема, ни порука, већ „тривијалност особе Брунхилде Помсел“. Директније речено, била је тупа као ноћ.

И истина – Помсел говори о повишицама, о досади и забави, о Гебелсовим оделима, о јеврејској пријатељици за коју „није имала времена кад је прешла у Министарство пропаганде“. „Имао је Гебелс и друге секретарице, зашто су после сви на мене кренули?“, пита се једног тренутка.

Управо је тривијалност особе и текста највећа вредност ове представе. Штефанекова игра главну улогу са тако уверљивом бесрамношћу, да је пажљивом гледаоцу одмах јасно шта су аутори филма, текста и продукције хтели да кажу: Помсел лисица! Не само да је све знала и подржавала, што је ноторна чињеница, него изразито трапаво користи мит о пруској дисциплини као склониште за избеглице од одговорности.

Ако неко тражи актуелност у овој представи, она није у погледу на нацизам. Актуелност је у томе што се сценски, визуелно и вербално показује да проблем немачког политичког менталитета није нацизам, већ милитаризам. Нацизам био и прошао, милитаризам био и остао хроничан.

Било би лепо кад би неко од српских позоришта играло овај текст. Публици у Србији би се отворио прецизнији поглед на новију немачку политику и активности Меркелове, Аналене Бербек, Хабека, Шолца или Мерца.