Марина Абрамовић у Албертини: Пола века перформанса и радикалне уметности

У бечкој Албертини је отворена ретроспективна изложба Марине Абрамовић. Радови покривају пола века једне снажне уметничке каријере, од перформанса до новијих мултимедијалних форми.

Марина Абрамовић је дуго присутна у Аустрији, још кад је у Инсбруку седамдесетих изводила перформанс "Lips of Thomas", и скоро искрварила на блоку леда. Свеједно је ово њена прва велика изложба у Бечу.

Није нова, већ је показана у Лондону, Амстердаму и Цириху, али свуда производи фасцинацију јединственог спектакла. Дизајн је развијен из два преломна момента – 1997. у Венецији кад је Марина награђена Златним лавом, и 2010. у њујоршкој Моми кад је постала глобално име.

„Нагласак је на перформансу. Поставка је подељена у пет станица које су свеобухватне, али не хронолошке, већ међусобно сучељене. Креће се са перформансом 'The Artist is Present' из Моме, одатле се иде на уметност тела, као 'Ритам Зеро' у Напуљу 1974, до каснијих фаза у којима се физичка компонента повлачи, а улога иницијатора и катализатора добија примат“, наводи кустоскиња Бетина Бусе.

„Марина Абрамовић је данас неоспорна звезда. С пуним правом најславнија и најутицајнија перформанс-уметница на свету. Није измислила перформанс, али му је дала систематику и читљивост. У неисцрпној креативности се отискује у непознато – од ране фазе кад је пристајала на губитак контроле над властитим телом, или после када друге лишава контроле док их води у нелагоду лиминалних простора“, наглашава Ралф Глајз, доректор Албертине.

У Беч Марина долази касније, сада је у Манчестеру где паралелно показује еротску традицију српског села, или како каже у интервјуу Индепенденту „праву еротику“.

У мају се у Галерији Академије у Венецији отвара изложба „Трансформација енергије“, са перформансом око Тицијанове Пијете. Чиме осваја уметност која осцилира између рањеног тела и рањене публике?

„Мислим да је то радикалност, у томе је консеквентна у свакој фази. Друга карактеристика је њена отвореност према популарним медијима, способност брзе реакције на спољне промене. У последњим годинама се доста бавила опером, позориштем и филмом. Сада се са изложбом о балканској еротици упутила у театрално“, напомиње Бетина Бусе.

Фокус Марине Абрамовић је увек на публици. Рецепција уметничког дела је иначе класичан кантијански принцип. Али он овде није испуњен унутрашњим миром посматрача племенитих намера. Напротив, он подсећа на изворну бруталност људске врсте, камуфлиране слојевима цивилизације.