Концерт младе Анике Вавић, фестивал соната, елегија и балада о односима међу људима

Основна идеја је иста: Ред клавирске музике, ред пробраних књижевних текстова у зависности од главне теме. У почетку је, због короне, то била чежња за слободом, прошле године осећај домовине, а сада су у фокусу елегије и баладе о односима међу људима.

Ту је стих о речитој тишини и смислу света из Хесеове поеме Језик. Ту је горко духовита Шилерова песма Рукавица, о витезу који извади рукавицу обожаване даме из кавеза са лавовима и онда јој је баци у лице уз коментар – таква која ме шаље међу лавове, није за мене.

„Сваки пут се неки нови ћошак људских односа осветли, односно затамни, као фотошоп у речи и музици, јако интересантно и за мене. Сената Прокофјева, чији сам скерцо вечерас извела је из његове Ратне сонате коју је написао 1939, са тим ружним звуцима у првом ставу, ја сам свирала други став; али је она пуна лирике, пуна је хумора, у њој има и циркузантских основа то ме је подсетило на ову рукавицу која је бачена. Постоји хумор у целој тој причи. А шта је живот, шта су међуљудски односи без сарказма и хумора. Мартин је изабрао заиста дивне инспиративне текстове“, каже Анита Вавић.

„Тишина говори, свет има смисла, то је тако добар стих. Без смисла, без разлога, нема ничега, ни театар не би текао, музика би заћутала. Без смисла је уметност само егоманија без краја, а не ствар која нешто даје. Подарити смисао нечему, то је лепа ствар. Човек се мора потчинити законима духа, мора научити да се њима служи, да би они њему служили. И тако смо опет код смисла, а онда је све у реду“, наводи Мартин Шваб, глумац Бурга.

Од априла је Аника Вавић службено постала „Стејнвеј“ уметник. На тој листи, од кад је основана пре век и по, стоје имена као Антон Рубинштајн, Сергеј Рахмањинов, Џорџ Гершвин, од данашњих Данијел Баренбоим, али и Били Џоел и Дијана Крал. Ако Аника даје концерт у ескимском иглоу за колективне намене, да ли то значи да „Стенвеј“ мора да пошаље свој клавир?

„Нажалост, не, али ту је и нада да и код Ескима стане један Стенвеј на санту леда. То је више једна врста љубави која се мени пружа натраг. Ја откад свирам клавир сањам да поседујем један инструмент, сад поседујем два и пресрећна сам што сам ја њихов уметник“, истиче Анита Вавић.

Нусберг поред Беча је место које одавно негује властите традиције у култури живљења, уметности и односу према природи. У ту историјски израслу уметност ин ситу је Аника Вавић додала још једну традицију, свој летњи фестивал за клавир и поезију.