Драгиша Васић и Мирослав Крлежа, пријатељство и верност тешко разумљиви у времену мржње

Као што главни јунак Драгиша Васић каже: „Нешто што је заувек нестало, нешто старо, ипак је наше“ – то нам својом драмом Јелица Зупанц једним префињеним поступком и тоном поручује.

То је прошлост која је наша, коју би ваљало боље разумети. Смештајући радњу у двадесете године 20. века. Односно до 1934. и убиства краља Александра у Марсеју, и пишући о пријатељству, Јелица слика и епоху.

„Ја сам изабрала Мирослава Крлежу и Драгишу Васића као изузетне ликове који су погодни за драму, зато што они оличавају пријатељство и верност и нешто што је данас у времену мржње тешко објаснити“, истиче Јелица Зупанц.

Двадесете су период када је Драгиша Васић, који је прошао све Балканске и Први светски рат, угледни члан српског друштва, академик, писац, цењени адвокат, који је између осталих бранио и Спасоја Стејића и групу комуниста за атентат на регента Александра Карађорђевића.

Међутим, Драгиша Васић у том периоду бира једну врсту силазне линије и отклона од елите у коју се разочарао.

„Јако је љут и потпуно разочаран јер види један велики јаз између врха државе, војске, владе и обичног народа, а он је ратовао са тим обичним војницима и заволео их“, објашњава ауторка.

Други лик ове драме, Мирослав Крлежа, чији се текстови већ играју у позориштима и у Загребу и у Београду, велики симпатизер комунистичке партије, за разлику од Драгише Васића жели да се помери са маргине и приближи елити.

Уз узајамно поштовање, њих двојица сарађују, на књижевном плану, посвећују приповетке односно песме један другом, породично се друже, постају кумови.

„У мојој драми Драгиша Васић није никакво страшило национализма, као што Крлежа није страшило комунизма. Реч је о пријатељству, о људима, а не о идеологијама“, закључује Јелица Зупанц.

Бирајући маркантне личности са узбудљиве сцене 20-их година прошлог века и са акцентовањем историје попут еха у позадини, Јелица Зупанц пише драму, али која читаоцу пружа сва задовољства најузбудљивијег романескног штива.