субота, 12.11.2022, 20:15 -> 20:17
Извор: РТС
Аутор: Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча
štampajУ бечкој Албертини изложба америчког апстрактног експресионизма и европског енформела
Изложба „Путеви слободе“ у депандансу бечке Албертине за модерну уметност, прати настанак два временски паралелна стила – апстрактни експресионизам у Америци и енформел у Европи. Заједнички су им монументалност, колоризам и велике гесте
Албертина Модерн је отворена два дана пре првог закључавања у марту 2020. Лоша карма се наставила и са каснијим уско националним поставкама. Са овом излобом, кућа се винула равно у европски врх. Тема поставке је рађање авангардне уметности после Другог светског рата, у паралелном ходу, с обе стране Атлантика.
Америчка страна је унела експресију и гестику у стилу Џексона Полока и Ли Краснер, европска динамизам и векторе унутар илузионистичког простора слике. Апстракција је постала глобални језик и политички манифест, добрим делом као дистанца према фигуралности соц-реализма.
„Разлика према старијој геометријској апстракцији је монументалност. Прахенски иза мене је користио велике формате, Морис Луис, Жорж Матје, то је сасвим сигурно ново. Наравно да је тога било и раније, Моне је имао монументална платна. Али сад су утицаји други. Џексона Полока инспирисали су мексички муралисти као што је Давид Сикеирос и уметност индигена. Имамо и један велики формат Матјеа, Конетабл де бурбон који маркира рађање сликарства као перформанса. Слика је настала у Бечу пред публиком за свега 40 минута. Матје је истискивао фарбу директно из тубе у пастозне наносе, док је са стране свирао џез бенд“, наводи Ангела Штиф, директорка Албертнине Модерн.
И амерички апстрактни експресионизам и европски енформел су имали лирске моменте. Име Матјеове „бурбонске“ слике односи се на француског крсташа с краја тринаестог века. Замршени објекат делује као монументално тело коња, са чијих леђа се уздиже град Јерусалем. Кад се погледа платно Јудит Рајгл, утисак је – као лист на ветру. Некад се тај лирски ефекат постизао посебном техником.
Педесетих и шездесетих је Хелен Франкенталер користила „соук стејн“ – кад се јако разређене уљане боје наносе директно на негрундирано платно отворених пора. Та техника скраћује животни век материјалног носача. Али има и предности, јер је визуелно као река понорница која тоне у дубину простора који нема дубину. Укратко, лирика само апстрактна.
Коментари