Тужбалица и Песме мртвој деци – омаж Бечке опере Густаву Малеру

Тужбалицу је Малер компоновао 1880, као студент. Две деценије је радио на њој, и први пут је извео на сцени Бечке опере, чији је директор био од 1897 до 1907. То је кантата за соло, хор и велики оркестар која у отварањима даје омаж Рихарду Вагнеру, док тематски комбинује мотиве из бајки браће Грим: Краљица која мрзи мушкарце пристаје да се уда за оног ко јој донесе најлепши црвени цвет.

Два брата крену у потрагу – један га нађе, други га убије и на превару се ожени краљицом. Али кости убијеног свирају тужбалицу, која као проклетство пада на краљицу и двор.

„Ја наступам у Тужбалицама, у другом делу не, што ми је драго јер стварно нисам могла да замислим како бих издржала да сваки дан чујем ту музику, да уз њу пробам тај текст, увек изнова. Већ је и Тужбалица са темама похлепе и убиства довољно мрачна, а онда у другом делу дођу Песме мртвој деци, емотивно још јаче, натопљене страхом и предсказањем“, каже сопран Вера Лоте Бекер.

Литерарни предложак за Песме мртвој деци узет је од немачког романтичара Фридриха Ракерта. Трају тек двадесетак минута, али је Малер на њима радио пуне четири године, највише због Алме, која је у том делу видела предсказање.

Дело је изведено први пут овде, 1905, на истој сцени. Две године касније, Густавова и Алмина старија ћерка је умрла од шарлаха. Сада је редитељ Калиxто Биеито учинио је све да тежину музике избалансира са лакоћом сценског простора.

„Да на сцени се догађа доста, али не ствари које би будиле храброст и наду. Хор и ми солисти смо делови оба брата, и убијеног и убице. Цвет није симбол за краљицу, већ и за моћ и богаћење. Пронаћи тако супротстављене емоције у себи, изразити их, сву ружноћу и очајање те приче, то је било исцрпљујуће. Последња песма мртвој деци је скоро утешна. Има неки тихи бол у себи, склопити мир са смрти, или барем пустити децу да оду у миру. То се барем тако чини могуће у музици“, истиче Вера Лоте Бекер.

Један од стихова из Песми мртвој деци гласи „Смрт је истина моћна, али је љубав јача“. Јесте, али је то Пирова победа. Са овом премијером је директору Богдану Росћићу репертоарно пошло за руком такво вече, које по емоционалности нема премца. Нажалост и по актуелности.