Фотографије Робера Дуаноа су ода изгубљеној људскости и обичности

Робер Дуано, дете париског предграђа, рођен је 14. априла 1912. године. Током дугог и богатог стваралачког живота, умро је 1994. године, периферија Града светлости била је у фокусу његовог објектива.

Попут импресиониста, напушта студио у потрази за својим оригиналним стилом. Лута од надреализма, преко авангардизма, фото-журнализма, да би постао мајстор хуманистичке црно-беле фотографије. Био је то неминован логички след и интуиција уметника. Определио се за аутентични, свакодневни, спонтани париски живот који се брзином светлости обнављао и мењао после тмурних и несрећних година Другог светског рата.

„Циљ изложбе је да публици откријемо једну епоху, исписану оригиналним начином фотографисања који више не постоји. Тај црно-бели уметнички приказ оживљава један градски простор, цео један универзум у потпуности промењен, еволуиран. Дуаноово стваралаштво од непроцењивог је значаја за данашње друштво, да би истовремено будило носталгију за једним прошлим светом, који је заувек нестао“, наводи кустос изложбе Габријел Боре.

Дуаноов императив је спонтаност, али је животна иронија непредвидива. Планетарну популарност постигао је култном фотографијом Пољубац испред Градске скупштине. Најпоетичнији чин две заљубљене особе, био је одглумљен за потребе магазина Лајф, 1950. године.

„Карактеристика Дуаноовог рада је сензибилитет према обичним грађанима, народу. Својим разиграним духом, он је успео да равнотежом између организоване и спонтане фотографије, прикаже све нијансе тадашњег друштва“, додаје Боре.

Током дугих париских шетњи са пријатељем Жаком Превером, научио је да праве речи мењају угао посматрања, тако да банални дневни сценарио у одређеном моменту постаје необичан и леп.

У дигиталној ери хиперинфлације улепшаних фотографија, Дуаноове су ода изгубљеној људскости и обичности. Они исијавају и слободу, радост, усхићеност, данас својствене само деци. Човек је схватио да је нада, најчешће, лажни занос, превара.