Ново читање „Бановић Страхиње“ премијерно изведено у Театријуму

Инспирисан народном епском песмом, Борислав Михајловић Михиз, чија се стогодишњица рођења обележава ове године, написао је своју прву оригиналну драму, почетком шездесетих година. Полазећи од средњевековне приповести о Страхињи, српком јунаку коме је Турчин отео жену, Михиз је у овај текст уткао савремена значења и психолошки веродостојан идентитет ликова.

„Страхиња је пун разумевања, а ја сам негде, можда из личног искуства покушао да то повежем са неком стоичком филозофијом. Отварао сам на пример од Марка Аурелија књигу, па погледам две, три мисли, па размислим да ли то одговара за Страхињу. Из тог мог тумачења, већина би одговарала“, каже глумац Федор Ђоровић.

Михизова драма је у историји нашег позоришта оставила дубок траг зато што је први пут спојила српски мит и историју, и савремене егзистенцијалистичке дилеме и етичка питања. Зато је она често била тумачена, у позоришту и на филму, од извођења у Југословенском драмском позоришту 1963. године, у режији Мате Милошевића.

„Филм сам гледала и био је на неки начин инспиративан, наравно. Али нисмо се водили том фабулом зато што је редитељ сам сиже ишчупао потпуно другачије и у односу на филм, и на Михизову драму, и на песму“, наглашава глумица Гала Шалипур.

У центру пажње овог најновијег сценског тумачења Бановић Страхиње, у режији Бојана Лазовића, налази се питање опроста. У времену предвечерја боја на Косову, Страхиња одбија да се покори суровим правилима патријархата, и бира пут племенитости. Пут којим се данас нажалост ређе иде, јер су неосетљивост и бахатост постали срж духа нашег времена.