Награда Српског књижевног друштва „Биљана Јовановић" - Марији Караклајић

На конкурс за Награду „Биљана Јовановић" за 2021. коју додељује Српско књижевно друштво, конкурисало је 220 наслова најразличитијих жанрова. У шири избор уврштено је двадесет наслова, а у ужи следећих пет: 

Бора Ћосић, Без, Лом, Београд, 2021.
Давид Албахари, Поговор, Чаробна књига, Београд, 2021.
Марија Караклајић, Лице од стакла, Архипелаг, Београд, 2021.
Милкица Милетић: Менует у шејтановим папучама, Дерета, Београд, 2021.
Златко Паковић, Јеретичка литургија, Zepter Book World, Београд, 2021. 

На седници одржаној 4. априла 2022, жири је једногласно донео одлуку да се награда додели књизи Лице од стакла Марије Караклајић.

У Образложењу жирија се наводи: „Испитујући границе жанра и драмског писма, Лице од стакла Марије Караклајић је више од књиге драмских текстова. А то више је смештено у сам догађај писања, јер њени драмски текстови као да се исписују изван себе самих, света и нас, у тескобним имагинативним просторима онога преко. Од условно речено историјског драмолета, до провокативних монолошких медитација, од сабраног до растреситог солилоквија, или од психопоетизованог драмског текста до егзистенцијалистичког трилера, Лице од стакла захтева исто тако помереног читаоца да крене у ове, условно говорећи, драме без лица и то као психопатолошки одраз савременог друштва без лица.

Дифузне жанровске структуре ‒ унутрашња драма, драма тока свести, монодрама, неоекспресионистичка драма, драма без лица, или како је већ одређено: антимилитаристичка драма ‒ обликоване су ауторкином потпуном компетенцијом над драмском тензијом и поетиком, интертекстом и смислом. Лице од стакла јесте трагање не само за егзистенцијалним збивањем човека колико трагање за обликом збивања идентитета човека и света.

И, даље, ова књига Марије Караклајић - састављена од пет драмских комада: Fausse attaque, mal parer, Млечни зуб земље, Лице од стакла, Кућа с три руке и Pars hostilis - као да нам наговештава нешто друго: да нам се ипак не догађа крај света него крај људских бића. Као стилски усавршени књижевни текстови, ове драме кодирају, антиципирају и производе нове позоришне стварности. У полифоно-парадоксалној игри означавања, у преплитању ероса и насиља или полемичкoм извртању традиције, игри модерног и класичног, лица од стакла нас постављају у просторе истински авангардне и антидогматске уметничке праксе. Праксе која непоновљиво чува - иако, нагласили смо, у моменту његовог дефинитивног нестанка - човека, или можда постчовека као сцене на којој се догађа сећање на човека. Није ли то смештено између следећих реченица, реплика, из два различита текста Марије Караклајић: Тамо је стајао, у углу. Ко? Штап за ходање којим си ме ударао, по глави и леђима".

*

Млади војник никада неће утрчати на сцену. И тако је спасен један живот.

Да није, дакле, никада изашао на историјску сцену, човек би био спасен! - добацује нам Марија Караклајић.

„Препознавши далекосежност свих поетичких, смисаоних и жанровских померања која носи Лице од стакла Марије Карклајић, жири је једногласно стао уз ову књигу: уз једну, дакле, актуелну и зато ризичну вредност. И то не само зато што својим жанровским идентитетом кореспондира са драмским стваралаштвом Биљане Јовановић. Нити само зато што је ово први пут да се награда „Биљана Јовановић" додељује за драму. Нити само зато што ауторка проницљиво акцентује проблеме, без вредносних судова, без арбитрирања и, наравно, без дефинитивних одговора. Можда пре зато што је, изборивши се са изазовима писања, књижевне традиције, предрасудама језика и жанра, Марија Караклајић храбро одвојила своју имагинарну и поетичку територију. Отворену, самосвесну, а самим тим немогућу, која чува човека кога више нема, чува драмско стваралаштво кога једва да има. Чува свакога од нас у свом јунаку: Незнанцу", наводи се у Образложењу.