Пола века СКЦ-а, инкубатора београдске авангарде

СКЦ је основан 1971. године, као компензација за бруталност државе 68. али и да би се социјалистичка омладина склонила из политичких окршаја који ће уследити. Убрзо је почео да се развија најрадикалнији уметнички правац 20. века, а Априлски сусрети су постали једно од кључних окупљања европских концептуалних уметника.

У години Титове смрти, Нови талас је био у замаху, да би убрзо своју авангардност прелио се на све гране уметности, укључујући и телевизију.

„Прво, ту глувариш, како дуго глувариш, не можеш да пијеш тај јефтини чај по цео дан, онда мораш и да сиђеш доле, па онда одеш у галерију, па откријеш неке уметнике који су ти чудни, али, ето, занимљиви. Ту је била Марина Абрамовић и Ера, видиш Мишу Савића и неку другу музику“, присећа се новинар и писац Бранко Росић.

Деведесетих је СКЦ био оаза алтернативне културе, а простор око зграде Официрског дома светилиште за све који су одвајали новац од ужине да би купили касете омиљених група.

После 2000. покренут је Радио СКЦ, у живом програму је настала аутентична реп сцена, док су концерти у Великој и Малој сали били непоновљиви музички перформанси. У две деценије на конкурсу Међународног салона стрипа учествовало је преко 2.500 такмичара свих узраста.

„Нисам имао представу да овде постоји велика стрип сцена. Исто нисам знао да је и мене ту прилично било. Организоване су изложбе, штампане књижице мојих стрипова. Сигуран сам да се нико није обогатио од тога, тако да ме је баш брига за такву пиратерију. То је сјајно“, истиче стрипски уметник Роберт Крамб.

Нажалост, протеклих неколико година, програми СКЦ-а постоје тек да би одржали традицију. Сваки велики град се препознаје по свом месту слободе.

Зато се данас с правом поставља питање стецишта, у коме се може равноправно учествовати и непосредно доживети настајање трајних вредности културе.