Кад љубав према глуми остане у породици

Током прве три деценије постојања Народног позоришта, четири генерације глумаца су се претапале, сједињавале и у различитим изражајним стиловима сусретале на позорници.

Уметничка политика куће се повиновала укусу најбројније „средње публике“, која је била склона претежно француским реалистичним комадима. Јачањем школства и порастом броја образоване публике, крајем XIX века се мења структура публике, а тиме и физиономија Позоришта.

Ново, реалистичко доба у историји српског позоришта (1880 - 1900) је у залету ка новом веку поделило ансамбл на старију генерацију романтичарског и младе представнике реалистичког сценског израза.

У то време, на београдској сцени делају Велимир Веља Миљковић и Сава Тодоровић, припадници старијег глумачког нараштаја који су обележили почетак реалистичког доба Народног позоришта. Заједно са својим супругама, иначе рођеним сестрама, Савком Миљковић и Лепосавом Тодоровић били су стубови Народног позоришта и двеју породица које су изнедриле нове таленте наше сцене: Софију Цоцу Миљковић Ђорђевић – која ће обележити београдску сцену на прелазу између два века и Зору Тодоровић – која се са мужем, Александром Златковићем, уписала у историју српског позоришта небројеним сценским драгуљима.

Прича о Миљковићима, Тодоровићима и Златковићима је део циклуса „Глумачке породице“ који је почео изложбом о Поповићима (2018). Ауторка изложбе је музејски саветник мр Александра Милошевић.