Градови јунаци у „Престоницама“ Ане Атанасковић – хроника идентитета, памћења и интимних путовања кроз Србију

„Романескни водич кроз Србију“, како га је у поднаслову дефинисала ауторка, занимљиво је жанровско плетиво саткано од путописа, историјског епа, есеја и личне исповести. Са Аном Атанасковић пролазимо градовима који су у различитим епохама били престонице српских земаља, али истовремено престона места њених сећања, љубави, размишљања.

Градови су више од бетона и асфалта, жива бића, с богатим наносима историје, колективног и појединачног памћења. То је полазиште приче. Ауторка пише: „Градове не чине само зграде и улице; они су бића која памте наше недоумице, камења спотицања, радости и незаборавне тренутке“.

Љубавно писмо Србији

Београд у којој је њена садашња адреса, родни Kрушевац, Смедерево, Kрагујевац, Сремски Kарловци, Дебрц и Ниш, Призрен. Сви су једном били политичке или духовне престонице Србије. Сви су, сада, Анини књижевни јунаци.

Путовање кроз градове није само физичко, већ и унутрашње, сећањима, историјом, емоцијама. Зато ово није класичан путопис. У средишту нису само географска и културна обележја. Ана је у штиво уградила аутобиографско, она је наш водич и путописац који размишља, осећа и дели са нама емоционалне нити које је повезују с градовима.

Страницама доминира емотивни тон, ауторка не скрива да је ово „љубавно писмо Србији“. У интервјуима истиче да је основна емоција која повезује све приче љубав, али да су присутни и бол, нада, понос и чежња. Она уме да уздигне и своје љубави, Аполона, Чеширског мачка, Дечака..., топле, сталожене, снажне, страсне с притајеним "фанфарама које увек обезбеде све што хоће", да опише снажна осећања уздигнућа љубави, али посебан утисак на мене су оставиле мале животне филозофије које другачије од других објашњавају крај, одлазак, растанак.

"Трагедија издаје, тада сам тако мислила. Но, издаја не постоји, свако има право да иде куда жели. Покушај да зауставимо неког је рефлекс. Али, онда схватиш да он иде јер се то тако морало одиграти... Разумеш тог који одлази. Опростиш. Издишеш бол, пронађеш себе, вратиш фокус на свој живот, желиш му од срца сву срећу".

Београд са највише страница

Описујући амблематска места градова и своје успомене на њих намеће занимљиво питање: "Да ли издајемо бивше љубави с којима смо боравили у њима када дођемо с новим вољенима?"

Смењивање есејистичког и приповедачког наратива даје динамичан ритам делу. Посебну драж чине личне анегдоте, подупрте историјским подацима и локалним причама. Београд је добио највише страница, његови знаменити делови који су обележили многе тренутке списатељице, његови венци, улична храна која је стекла славу на одређеним местима и постала прави БГ бренд, старе кафане и нови хотели, Београд – дечак и бол и мокре улице које певају, тачан број притока река чије ушће је иконично за престоницу и бројеви трамвајских линија и толико тога још јер Београд је „нискобуџетни Њујорк".

Посебно место, наравно, припада и родном граду под Багдалом, сећању које живи у кући које више нема.

Призрен, слутња и жеља

„Престонице занавек чувају есенцију територија. Чак и када буду отете. Оне су чувари колективног сећања. Судбоносне и судбоплодне... У Сремским Kарловцима време не тече, ми течемо кроз њега".

„Градови се сећају нас, ми њих”. Подсетиће нас Ана и на великане чија имена читамо на таблама с називима улица, Андрић, Ракић, Домановић... Заједничко свим градовима је да су чувари историје, али и места где се садашњост и прошлост сусрећу. Атанасковић подсећа да сваки наш корак, свака мисао и сећање надограђују простор.

Само у једној престоници није била, у Призрену. Место које није било део њеног стварног доживљаја постало је део њене „свести у облику слутње и жеље". И највећи списатељски изазов.

Богатство локалних детаља и мање знаних историјских чињеница о градовима чини је занимљивом за читаоце које интересује тема простора и идентитета. Емотивна топлина ауторкиног гласа и жанровска разноликост пружају вишеслојно искуство читања. Језик љубави и критичко размишљање позив су да застанемо, погледамо уназад пре него што кренемо напред с дубљом свешћу о томе где смо и шта смо.

Сама ауторка у интервјуима каже: „Писала сам из срца, из дубоке емотивности.”

У књизи пише: „Kад љубав оставља трагове у књигама, није мало."

Уистину је тако.