„Мој Ћопић" израз дивљења и оданости Драгана Лакићевића славном писцу

За оне рођене половином прошлога века Бранко Ћопић био је најособенији и најближи писац у детињству, каже Драган Лакићевић који и данас напамет говори Ћопићеве стихове научене у основној школи у Колашину.

Деца су се поистовећивала са јунацима романа Орлови рано лете и Магареће године, па и са Николетином Бурсаћем и пресељавала их у свој завичај. С временом су упознавали другачијег, озбиљнијег Ћопића.

„Лак, прозрачан, забаван, хумористичан – све је он то био, али је испод тога био знатно дубљи, сложенији. Он још није истражен. Његове књижевне и историјске истине још нису довољно упознате. Рецимо његов роман Пролом, то је роман без осмеха. То је један тежак и трагичан роман“, напомиње аутор.

У књизи су радови које је Лакићевић писао током студија, потом текстови настајали за потребе издавача, а највише је оних за децу и младе читаоце.

Међу новијима су предговор изабраним песмама Бранка Ћопића за „Плаво коло“ Српске књижевне задруге, и студија о пишчевим поемама поводом обележавања, у Академији наука Републике Српске, стогодишњице његовог рођења. Забележио је и приче других о Ћопићу, свој сусрет са њим и Баштом сљезове боје, својеврсном пишчевом аутобиографијом, одом безбрижном детињству али и језом пред бесмислом рата.

„Башту сљезове боје и сам Ћопић помињао је помињао као посебну. Желео је да се на њој најдуже задржи, чак ју је на неки начин и продужио у књизи Скити јуре зеца. То је једна од најлепших и најдушевнијих књига овога писца и за децу и за одрасле. Кад сам дошао на студије у Београд, давне 1972. године, прва књига коју сам купио била је Башта сљезове боје“, каже Лакићевић.

Беседом захвалности поводом награде коју је 2017. године добио од Задужбине Бранка Ћопића у Српској академији наука и уметности, Драган Лакићевић завршава књигу. У целини, она је израз дивљења и оданости Бранку Ћопићу који је, како каже, био и остао његов писац.