Нека вам на одмору пулс буде убрзан само од домаћих књижевних трилера

Писац Ђорђе Бајић, аутор награђиваног романа Умри, љубави сматра да свакако ко пише трилере мора да почне најпре тако што ће читати такво штиво – и домаћу и страну продукцију.

„То је једна синергија заправо између читања и писања. Ако је нешто лоше написано, онда је стварно тешко читати, а с друге стране, некад и сам писац када пише уђе у ћорсокак, запетља се, али на крају увек пронађемо начин“, каже Бајић упоређујући перспективе читаоца и аутора трилера.

Према његовим речима, добра припрема је неопходна за писање садржаја овог жанра.

„Мени је инспирација све што се око мене дешава. Пратим ситуацију и у земљи и у свету и то се одражава на оно што пишем. Зависи од романа до романа, али што је тема мени даља, морам да се озбиљније припремим. За сада сам писао урбане романе, савремене, београдске романе па је самим тим и тај процес припреме био краћи“, открива Бајић.

Дејан Стојиљковић у својим делима преплиће више жанрова, истиче да воли да има што ширу публику – од 7 до 107 година и да је због тога његов роман Дорћолски реквијем намењен свима.

„Уопште немам снобовски однос према својим читаоцима. И сам волим да читам такве књиге“, објашњава Стојиљковић.

Удружење писаца трилера

У Србији постоји Удружење писаца трилера. Стојиљковић и Бајић су чланови и истичу да се колеге међусобно не доживљавају као конкуренција.

„Жанровска проза је дуго била скрајнута, није било у фокусу и, да се не лажемо, и писци су ту криви, нису писали жанровску прозу. Дејан је са својим Константиновим раскршћем то доста променио и онда се полако то прелило и на причу о трилерима. Фантастичари су били први и онда смо ми негде пре можда пет-шест година кренули“, каже Бајић додајући да је потекло од петоро аутора да би стигли до више од 40 чланова, а осим Србије обухваћен је и регион.

Према његовој оцени, заједно је лакше, трилера је све више у домаћој понуди, а где је квантитета, биће и квалитета.

Дејан Стоиљковић верује да овакво удружење треба да буде еснафско, где се колеге помажу.

„Члан сам и Српског књижевног друштва, али сам приметио да у тим, да их тако назовем, главнотоковским удружењима, има превише политике и идеологије, сви заборављају да је то у ствари еснаф, да смо ми писци као кад се удруже сликари. Наша књижевност је робиња била дуго тих идеолошких поступака и у тим удружењима је превише суревњивости која нема везе са књижевношћу и са еснафом. Ту се нисам осећао како треба“, поручио је Стојиљковић додајући да је битно само да ли неко добро пише и да ли су аутори једни према другима коректни.