Миљенко Јерговић у новој књизи о рату, примирју и природи човека

„Рат је. Све је у крајностима. Увијек рат“, закључује писац у новој прозној збирци једноставног наслова – „Рат“.

А између ратова, примирје. Пише Миљенко Јерговић и о примирју, наравно, но оно опстаје само као крхка и нестабилна појава негде између редова, као предах између две крајности које су, испоставља се, човекова судбина.

Фокус је, ипак, на „продужетку политике другим средствима“ како би рекли војни теоретичари. A Јерговић није војни теоретичар,он је писац и овога пута у форми кратких прозних записа, исписује хронику судбине човечанства. Она је, дакле, омеђена ратом, физичким и духовним разарањима која почињу у ратним временима, за кратко се на све заборави да би поново, у неком каснијем разарању и некој будућој опсади, добило трагичне продужетке.

Рецимо одмах да у Јерговићевој прози овога пута нема конкретнх временских или просторних одредница. Рат би се могао исписати великим словом. Као и Опсада или Непријатељ. Ове две речи фигурирају као метафора, као симбол природе разарања које опседа,заробљава, затвара, гуши слободни пролаз и духу и материји и које, да би опсада уопште била могућа, мора имати Другог, као Непријатеља.

Управо то кретање између симболичких одредница без конкретне идентификације Јерговићевом приповедању даје један другачији тон од оног на који смо навикли. Могли бисмо рећи да је писац овде „испробао“ механизам модерне параболе. Она сугерише савремени простор и истовремено га апстрахује. Јунаци су безимени али имају своју функцију у том свету непрекидног разарања и обнове која ново разарање призива.

Сви су ту, и Урар и Зидар и Генерал и Амбасадор и Отац и Председникова кћи, имамо и једног Мравоубојицу и једног Кроничара и један Планинарев штап... Какви су они јунаци? Протагонисти и антагонисти истовремено, хероји и појединци обузети страхом, мудраци и кловнови, обитавају у простору који се разара и времену којем тек људи дају смисао. Без њих, и оно ће нестати.

Урару из уводне приче непријатељска војска поштедела је живот, „И у мтвоме граду мора остати нетко тко ће одржавати вријеме да траје“, а онда, када је урарев син отишао из града, „тамо где има људи“ и када је то време којему је урар давао смисао протекло довољно дуго да формира некакав историјски ток и трајање, у коме је и урарева жена нестала, једнога дана, урар је „уздахнуо. И вријеме је стало.“

Од ове кратке уводне прозне цртице јер све приче су управо то, кратки прозни запис са елементима параболе која, наравно, сажима искуство и резултује мудроносном поентом, до последње слике ове прозне збирке, опстаје временски континуитет смене рата и примирја.

Аутентичан уметник никада није заговорник рата, не верује у ту врсту „хигигијене човечанства“ и када говори о том неумитном разарању које рат са собом носи заправо говори против рата и свака ратна прича је антиратна истовремено. Може изабрати реалистички и више од тога, натуралистички поступак који разорним сликама и снажним стварносним ефектима има оно познато катарзично дејство на читаоца када јасна свест о узалудности и, наравно, нехуманости насиља Нас над Њима и Њих над Нама постаје једина могућа. И нагледали смо се таквих наратива. Стварност нажалост има потенцијал да се низ настави.

Али, исти тај уметник може покушати и другачије. Па исписати и овакав Рат.

Поступком између параболе и бајке, на оштрици између сна и јаве, зачудно и са дозом апсурда који атмосфера испричаног носи са собом. Тада је ефекат идентичан оном из реалистички описане ситуације и слике. Можда чак и јачи. Једном доживљено разарање, заувек опстаје у сећању. И више од тога. Дубоко у бићу самог човека. Прича Слијепац директно то доказује. Када је пожелео да изгуби вид и „завапио на свог Бога“да му га одузме, снага вере му је жељу испунила.

„Али умјесто да не види ништа, с унутрашње стране његовог слијепог погледа одиграва се покољ који је претходно гледао док је покушавао да нас заустави.“

Та унутрашња страна вида, не само овог старца из Јерговићеве прозне цртице, заправо је увид. А кад се стекне увид у природу рата, његово непрекидно трајање између два примирја, стекну се сви услови за велику драму човечанства. Како ће се завршити, зависи од човечанства самог.

недеља, 14. јул 2024.
28° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару