ОВОГ МЕСЕЦА ЧИТАМО

О љубави и диктатури: „Маша Регина“ Вадима Левентаља и „Фебруар 33“ Увеа Витштока

Две одистински фебруарске али и светске књиге, у преводима Дринке Гојковић (с немачког) и Душана Патића (са руског) препоручује нам Весна Јовановић. Прва је документаристичка проза „Фебруар 33“ Увеа Витштока о месецу од којег је почео пакао у Немачкој и нешто касније у Европи, о немачким уметницима који се тог стравичног фебруара и даље налазе у Берлину: Томас Ман, те Хајнрих и Клаус Ман, Готфрид Бен, Ерих Марија Ремарк, Бертолт Брехт… Друга – роман „Маша Регина“ Вадима Левентаља, прича о успону младе руске филмске режисерке од провинције до црвених тепиха европских филмских фестивала, али и својеврсна сага о љубави.

О љубави и диктатури: „Маша Регина“ Вадима Левентаља и „Фебруар 33“ Увеа Витштока О љубави и диктатури: „Маша Регина“ Вадима Левентаља и „Фебруар 33“ Увеа Витштока

Уметници у диктатури – Фебруар 33, Зима књижевности Увеа Витштока 

Тог фебруара зима није била на заласку. Почињала је. Плодове духовног гламура, који су се некада из Берлина ширили светом, заменио је паклени страх. Историја је забележила чињенице о времену када је Хитлер дошао на власт.

А шта су заправо осећали, шта су тих дана мислили и чинили великани књижевне и уметничке сцене? Узбудљиво, сликовито, динамично и сугестивно прича Уве Витшток.

Паралелно пратимо догађаје на политичкој сцени и личне драме писаца, издавача, уметника, хероја Првог светског рата…

Док националсоцијалисти преузимају власт, а председник рајха Хинденбург именује Адолфа Хитлера за канцелара, Томас Ман, његов брат Хајнрих и син Клаус, Ерих Марија Ремарк, Бертолт Брехт, Јозеф Рот и други великани с адресом у немачкој престоници налазе се пред судбинском одлуком.

Ту је она фина међа где документаристичка проза прелази у напети трилер, повремено роман тока свести, топлу људску причу. Витшток мајсторски креира, тачније дочарава атмосферу почетка дивљања нациста, забране окупљања, предавања, представа, рација, прогона, хапшења, мучења... у којој, читавој уметничкој сцени, свим интелектуалцима „звоне звона за узбуну“.

Многима од њих Хитлерова појава је деловала толико гротескно да му нису прорицали дуго политичко трајање. Писац и новинар Карл фон Осијецки упозорава: „Све ће то трајати много дуже него што ви мислите“. Свестан је и немоћи писаца пред том надирућом силом, али не заборавља на важност одговорности интелектуалца: „Сваки од нас може да одлучи да онима који сада имају моћ никада не пружи ни мали прст“. Неки су то ипак учинили. Већина није.

Писац Ханс Јост, Хитлеров обожавалац, треба да постане руководилац Државних позорница. Бертолт Брехт, иако осамнаестогодишњак, већ је у његовом комаду Усамљеник препознао „немствовање“ и као контрапункт пише Бала, а постаје и један од најважнијих марксистичких аутора тог доба. Томас Ман у Чаробном брегу лику фанатика Нафте даје неке Јостове црте, истовремено раскида с естетицизмом и један је најистакнутијих грађанских бранилаца Вајмарске републике.

Над свима њима надвија се терет одлуке да ли да оду или остану.

Витшток мајсторски укршта историјске факте из обимних савремених докумената и дневничке записе славних личности.

„Петак, 10. фебруар.

У осам сати увече Хитлер пред око десет хиљада слушалаца држи у Палати спортова у Потсдамској улици свој први велики говор у изборној борби… Он ће, објављује, поново усрећити народ једном истински немачком културом, немачком уметношћу…

У исто време Томас Ман држи у сали Auditorium Maximum Минхенског универзитета говор о Рихарду Вагнеру. Не ограничава се само на глорификацију великана већ наглашава да његова оперска уметност нема никакве везе с „некаквом чистотом у немачкој култури, коју Хитлер истовремено велича у Берлину“.

Прати их Витшток из часа у час. Даје литерарни печат „мозаику чињеница“. С наглашеном аутентичношћу коју потцртавају имена кафеа, винарија, позоришних сцена, станица, градова у којима бораве јунаци.

Оживљава њихове љубави, карневалски живот Берлина, професионалне узлете и посрнућа. И све је одједном драматично засењено питањем голог опстанка. Толико уверљиво исписано да делите њихове дилеме, одлучујете са њима, питате се шта бисте сами учинили.

Знамо да је Ерих Марија Ремарк 1939. емигрирао у Швајцарску, написао осам романа, али ниједан није поновио славу дела На западу ништа ново. И Томас Ман одлази у исту земљу, па се сели у САД, потом поново у Швајцарску.

Брехт иде у САД, затим у Москву, и онда преко Владивостока у Холивуд, где са Фрицом Лангом ради филм И крвници умиру.

Осијецки дуго борави у логору и у мочварама. Добија туберкулозу. На иницијативу младог немачког емигранта Херберта Фрама, који је у егзилу за своје nom de guerre (ратно име), узео Вили Брант, Осијецки добија Нобелову награду за мир.

На чињенице из постратне биографије свих јунака аутор подсећа на крају. О томе како су живели, пре свега преживели, читамо на страницама Фебруара 33. Баш како је обећао у поднаслову, Уве Витшток је испричао истинску причу о „зими књижевности“. Знали смо из уџбеника много о њој, сада смо је проживели.

Човек никад не одраста, само стари – Маша Регина Вадима Левентаља 

Фебруар је у потрошачком друштву постао „месец љубави“, чак и у земљама у чијим религијама Валентин није светац. Тоне срца од чоколаде, злата, драгог камења и свих других производа оверавају, како тврде рекламе, љубав.

Да ли такав свет, професија коју је одабрала или порекло одређују љубави Маше Регине? На читаоцу је да одмерава на овом узбудљивом књижевном путу.

Упознајмо прво главну јунакињу! Рођена је у проблематичној, сиромашној провинцијској породици. Такво окружење ограничило је простор за идеје о будућности. Онда ступа на сцену грандиозна фигура живота и литературе – случај.

Преписује од другарице назив жељене школе за наставак образовања и креће животна, веродостојна, снажна прича о девојчици која осваја град Санкт Петербург, земљу, континент, срца. Постала је успешна филмска режисерка.

„Маша је од преплашеног провинцијског пачета у излизаном капутићу постала не само лепотица – главна промена није била у одећи и у боји коже, него у гестовима и погледу који су сада припадали снажној, самоувереној жени што неусиљено заповеда огромној филмској екипи.“

Полако је отресала терет порекла, усвајала језик града, струке, истовремено градећи „оклоп који се истањио до невиђене пропустљивости“.

Био је нарушаван грижом савести, додуше ретком, јер је сурово заборављала порекло, родитеље, место из којег је потекла. Шта је остало исто? Живот у сликама, не само покретним. Одувек је цртала. И једна наклоност или љубав, Рома. „Одјек једног снажног откуцаја срца разлегаће се читавог живота.“ Увек између љубави и освете. Очекивали су да „њихова судбина налегне на шине неког пристојног сижеа“, а препрека је био подругљиви несклад представа о будућности.

Још два мушкарца су део њене љубавне приче. Чудесне свакако. Учитељ А. А. је јунак, на моменте, колико и она.

„Кад роман прети да се претвори у хагиографију, поуздан начин да се игла врати на стазу је да одмах откријеш чудеса које је јунак учинио и да се без оклевања окренеш ономе шта ради покретачка сила сваког романа – љубавној причи“, духовито подсећа аутор. Није морао да брине.

Ово је и ексклузивна повест о процвату филмске индустрије, о сјају успеха и тами неуспеха, о црвеном тепиху Венеције, Берлина, Кана, који мења ритам тока крви у венама уметника, о пожртвовању, таленту, о стваралачком путу, месту уметника у друштву… Другачија од свих, нехоливудска…

Ни у великој причи не треба да нам измакне пажњи један моменат, не само због улоге у успеху, већ због малих детаља стварности који умеју да забаве, о упућеним лаицима, који све знају о неком филму, а ни сами га не разумеју, али је „ин“ причати о њима.

„Европски филмски снобови препознавали су једни друге с тим филмом (Потера, њен филмски почетак), који је неочекивано искрснуо из безвремености.“

Коначно, ово је и прича о односу Русије и Европе сагледана кроз непрестано жонглирање потребе главне јунакиње да буде у родној земљи и на великој филмској сцени Европе.

Савршенство језика, којег смо тако жељни, чудесне метафоре, бајковити описи пре свега Санкт Петербурга, који је за Машу „постао истински полигон среће, град у којем се сваког часа може догодити да зупчаници света почну изненада да се добро врте и свет одјекује нежном музиком…“, поетика на трагу великана руске класике, дубоко понирање у површност света, у сумрак душе јунакиње око које све блиста од успеха, све је то у роману Вадима Левентаља.

Много је реченица за подвлачење, памћење, размишљање, рецимо о томе да човек никад не одраста, само стари.

Када је роман кренуо у живот, с обзиром на то да је и о филму, испратило га је и поређење с делима Милоша Формана и Ларса фон Трира.

Док будете читали откриваћете добре разлоге за то.

четвртак, 25. јул 2024.
28° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару