Лудвигов музеј у Келну: Добро дошли у свет Јајои Кусаме

Кусама ствара „халуцинаторне просторе који изгледају као поглед кроз микроскоп на структуру бесконачности“, рекао је кустос Стефан Дидерих на конференцији за новинаре уочи отварању изложбе у Лудвиговом музеју у Келну.

Све постоји да се једном распрши и утоне у бескрај. Тако савремена уметничка теорија тумачи Кусамино обимно и разноврсно дело, данас препознатљиво кроз бескрајне собе с огледалима, монументалне скулптуре меке на додир и иконичке фигуре веселих пегавих бундева.

Од 1989. и ретроспективе у Њујорку (ЦИЦА, Центар за међународну савремену уметност), преко 1993. када је представљала Јапан на Бијеналу у Венецији, глобална уметничка сцена је Кусаму прихватила као звезду без премца.

Изложба у Келну следи хронолошку структуру, али и јасно ставља до знања да се Кусамина уметност креће у кругу, увек између истих мотива, које проширује у валерима емоција и боја.

Дидерих: „Ботанички и ћелијски организми њених ранијих радова појављују се данас умножени кроз принципе бескрајне репетиције. Боје су добиле психоделичан карактер. Рањивост и нестајање су део тог искуства, једнако као и поновно спајање у великој космичкој целини.“

Уметност као лек, страх као уметност

Јајои Кусама је рођена 1929. у Мацумоту, у добростојећој породици. Врло рано је почела да се слама под притисцима који често прате одрастања у патријархалној јапанској култури.

За терапију, саветовано јој је да се одвоји од породице и промени земљу, што је и учинила средином педесетих година прошлог века.

Дошла је у Њујорк и укључила се у његову вибрантну уметничку сцену тог доба. Привлачила је пажњу медија низом провокативних хепенинга, када је нага људска тела покривала јарким тачкастим орнаментима и штофаним фалусима. Звали су је „краљицом скандала“.

Живела је са Доналдом Џадом, утемељитељем минималне уметности. Клас Олденбург јој је украо идеју за такозване soft scultures/меке скулптуре.

Џозеф Корнел је био Кусамина последња љубав. Ту се увек дода, њена платонска љубав, јер су обоје били уметници дечјих душа бескрајно уплашени стварним животом.

После Корнелове смрти и првог покушај самоубиства, Кусама се вратила у Јапан, а 1977. сама отишла на лечење у психијатријску установу отвореног типа. У њој живи и данас, скоро стогодишњакиња. Дању ради у свом великом токијском атељеу, увече се враћа у своју собу у клиници.

Кочије од бундеве

Лудвигов музеј је изложбу поставио као спектакл боје и бесконачности.

Највећа соба је резервисана за сензорни кошмар који стварају пипци издужених жутих форми. Препознаје се аналогон раних Кусаминих радова, пегава бундева која се пење по небеским степеницама као психоделична верзија Алисе у земљи чуда.

Централна порука Кусамине уметности је способност свега живог да пропадне, а да се ипак одржи; да се креће у таласима између нестајања и поновног буђења. Песимизам и радост два су одсјаја у истом огледалу.

У визуални код поставке је интегрисана и келнска катедрала. Њени торњеви се уздижу изнад музејске терасе украшене џиновским Кусаминим цветовима.

Два монументална осећаја, један готички, други модерни, допуњују се у откуцавању протока времена.