Заборав и сећање, два лека за душу

Све заборавити, да или не? Или само нешто, али шта? Од ког момента тежина прошлости опструише пуни живот у садашњости? Ова изложба даје онолико одговора, колико има и експоната. Њихов број је прегледан, свега неколико десетина. Разлог је у скромном простору који је кустоскињама Данијели Пшајден и Дини Еренфројнд стајао на располагању.

Место одржавања није главна и пространа зграда Јеврејског музеја у грађанском центру Беча. Напротив, поставка стоји у депандансу у средњевековном центру града, тамо где се он некад спуштао ка Дунаву.

Ту музеј користи само две собе у згради која стоји на месту где су круна и град спалили пуну синагогу 1421. године.

Снага и моћ заборава

Због оба разлога, скромног простора и историјског симболизма, Genius loci овог места допушта само концептуалне изложбе. Чак и кад су, као ова, мишљене наративно и причају причу о формама заборављања, концепт преузима контролу.

Две речи којима се отварају слојеви смисла ове изложбе су лишкоах (lisckoach) и коах (koah), у изговору са хебрејским грленим „х“ на крају. Прва реч значи заборав, друга стоји за снагу и моћ.

У забораву лежи снага, поручује светлосна инсталација европски познате, рано преминуле Бригите Кованц. Тај први експонат је нотни кључ за разумевање осталих. Иде се у цик-цак линији између јеврејске и хришћанске културе, док се не дође до интеграције у термину историјског јудео-хришћанства.

Експонате на овој изложби треба схватити у метафорама шаховских фигура. Сваки има одређени смер којим се креће. Сваки утеловљује одређене аспекте заборављања и сећања, пре него што се уклопи у шири орнамент колективних и појединачних траума. Овде само неколико објеката за илустрацију.

Експонат: Патологија заборављања

Када је амерички сликар Вилиам Атермолен 1995. сазнао да је оболео од Алцхајмера, почео је да слика властите портрете у серији. Сваке године, слике су бивале све сиромашније и једноставније, док на крају није остала само несигурна обла форма шећерне вате као глава.

Атермолен је умро 2007, шест година након последње слике.

Његова серија аутопортрета остаје знак човекове борбе за достојанство у болести.

Експонат: Damnatio memoriae

Хришћанска екскомуникација/анатема, хебрејски херем (cherem), латински damnatio memoriae, атински остракизам, све су то термини који на српском стоје за клетву, проклетство.

У првом плану није физичко убијање особе. То није муслиманска фатва. То је пресуда социјалне смрти која би, по намери оног ко је изриче, требало да се протеже до краја света и века.

На изложби се показује архивски документ из 1656, издат од стране сефардског рабината у Амстердаму. У њему се изриче cherem, фонетски херем, над философом Барухом Спинозом.

Спиноза, син сефардских досељеника из Португала, био је талентован студент Талмуда и Торе, док није прихватио рационалне идеје Ренеа Декарта и посумњао у божју егзистенцију.

Каже клетва над Спинозом: „Нека је проклет по дану и ноћи, проклет кад легне да спава и кад устане, проклет кад одлази и кад се враћа. Нико да не разговара с њим, нико да чита његове списе, нико да му се приближи на четири лакта. Нико да живи под истим кровом с њим; дабогда умро сам“.

Спиноза је заиста умро сам у Ден Хагу двадесет година после клетве. Истина да га историја философије врло добро памти и данас, али код сефардских рабина је он и данас проклет.

На 250. годишњицу Спинозине смрти, била је то 1927, покренута је јавна петиција за укидање клетве. Није прошло. Спиноза је и даље проклет код сефарда.

Случај Баруха Спинозе је изврстан пример за парадоксе заборава и сећања. Религиозне власти су наредиле да се он заборави, али да би људи неког свесно заборавили, морају да га се сећају.

Експонат: Уређено заборављање/сећање

Организатори изложбе су успели у немогућем – да од Универзитета у Билефелду измоле ормар са архивом познатог социолога Никласа Лумана, истакнутог аутора системске теорије.

Луманова архива, три неугледна ормарића у низу, чува се у Билефелду, који је нерадо до никако не позајмљује.

Њена необичност је у томе да Луман није посложио картице по абецедном, хронолошком или тематском реду. Његове картице су уређене по систему асоцијација и аналогија, онако као што људски мозак поступа кад се сећа. Речи указују на речи у другим картицама, враћају се натраг и шаљу даље, док се све не повеже у „вештачку интелигенцију“ аналогног типа.

Луманова архива је у ствари аналогон касније теорије „ризома“. Жил Делез и Феликс Гватари, двојица француских философа, визуелно су представљали „ризом“ као дрво разгранатих крошњи и корена, где се идеје дотичу и расту једна из друге.

Архивски ормарићи Никласа Лумана су управо то, ризом у чврстом облику.

Експонат: Хитно заборављање

Из музеја у Бадену поред Беча позајмљен је портрет Андреаса Хофера (1767 – 1810), борца за аустријски Тирол. Ствар је само у томе да то није Хофер, него, кад се слика погледа испод рентгена, Хитлер.

У Трећем рајху, чији је део Аустрија била без значајнијег отпора, све установе су морале да имају извешени Хитлеров портрет. Овај конкретан је висио у једној бечкој кафани, не зна се да ли по вољи власника, или по обавези.

Када се зет власника кафане вратио с Источног фронта кратко пре немачке капитулације, скинуо је портрет и, поседујући извесну вештину, преко Хитлера нацртао Хофера, те вратио слику на зид.

Ово платно, уметнички без вредности, данас је историјски палимпсест у брзини, истовремено немогућности заборављања. Концептуална анегдота о тајнама које одбијају да буду тајне.

Експонат: Немирно заборављање

Између другостепено потврђене пресуде Адолфу Ајхману у Јерусалиму 1962, и његовог погубљења у затвору у Рамли, нису прошла ни 24 сата. Ајхманови посмртни остаци су одмах спаљени, а полицијски тим исте ноћи послан да исплови на отворено море. У тајној акцији под заштитом мрака, Ајхманов прах је расут у Медитеран. Где, не зна, што је и била идеја акције.

Израелски видео-уметник Дани Гал је од архивског материјала тог догађаја направио документарац Ноћ и магла, 2011 показан на Бијеналу у Венецији.

Филм показује групу мушкараца који се, фигуре једва видљиве у мраку, укрцавају на брод. Један од њих носи мали метални контејнер. То је све.

Изложба у Бечу показује тај филм као један од парадокса заборављања. Ноћ у јуну 1962. била је акт трајног брисања Ајхманове меморије, али је тај акт филмски забележен као трајно сећање.

Порука експоната је да људи, једнако као и колективи, забораве само оно чега се сећају да су заборавили.

Експонат: Срећно заборављање

Из Националне библиотеке је добијена такозвана „Књига сећања императора Фридриха ИИИ“, прва половина петнаестог века. То је Хабсбург познат по томе да је био сиромашан, да је поражен од мађарског Матије Корвина, и да је на крају сахрањен у бечкој катедрали.

Фридрихова „књига“ је уствари један лист пергамента на коме је цар уписивао како да заборавља поразе да би се приближио циљу, осећају среће.

Преко циљаног заборављања је тренирао срећу.

Бертолд Брехт: Похвала заборављању

У предговору каталога се јавља Алајда Асман, вероватно најпознатија европска теоретичарка колективних процеса заборављања и памћења.

Асманова кратко спомиње скоро век стару поему Бертолда Брехта „Похвала заборављању“.

У њој Брехт каже, слободно цитирано: „Добро је заборавити. Како би деца једном отишла од куће, како би ученик оставио учитеља, како би људи живели срећно у кућама несрећних људи...кад нико не би поседовао моћ заборављања“.

Ратари и млинари не препознају хлеб од пшенице коју су садили и млели, каже Брехт.

Необична поставка, поређана у формацији интелектуалних изазова и парадокса.

Изложба је отворена до 6. септембра ове године.