Хајнер Милер, зли анђео или Хамфри Богарт из Саксоније

Почетком прошле деценије живео сам у Берлину, надомак Александарплаца. Комшије су ми били старци, бивша источнонемачка елита. За њих је моје присуство било знак пораза, наговештај најезде уљеза. Али када би сазнали да сам из некадашње Југославије, њихов однос би се променио. Добијао бих покоји шкрт осмех. Један старац ми је чак рекао  па то је скоро као бивша братска земља.

Ко зна, можда је неко од тих тихих и ћутљивих пензионера био високи официр Штазија, задужен за славног књижевника Хајнера Милера.

Управо у то време био сам заокупљен превођењем његове поезије. Кроз прозор, са осмог спрата зграде, на почетку Молштрасе, видео сам исти онај источни Берлин који је Милер последњи пут гледао петнаестак година раније. Али град се толико брзо мењао, да би га, да којим чудом васкрсне, већ у време мог преводилачког рада вероватно једва препознао.

Анђео историје

Овај песник је деценијама преферирао „живот у материјалу“ – тим речима је једном образложио своје редовне повратке у Источни Берлин након боравака на Западу, чак и у временима када је са немачког истока бежао ко год је могао. Иза Гвоздене завесе је за Милера све било литерарна грађа, па и сам његов живот. Тим својим ставом је навукао бес понеког западног фељтонисте, пошто је остао да живи тамо где су му забрањивали књиге и комаде, само зато јер је ту могао боље да пише. Ипак, у поређењу са његовим дубоко проживљеним естетско-политичким опсесијама, готово све што је дошло након њега изгледа као део светлуцаве површине потрошачког мора.

Можда је Милер попут Бенјаминовог злосрећног Анђела песник који нам стално измиче, док га рајски ветар гура у будућност.

Текст који је Милеру послужио као полазиште за неколико његових песама јесте познати фрагмент Валтера Бенјамина О појму историје из 1940. у којем аутор слику Паула Клеа Angelus Novus схвата као Анђела историје. Окренут нашем тренутку који се стално, попут живе лаве стврдњава у прошлост, Анђео би желио да помогне људима изможеденим перманентном катастрофом. Но, из раја дува јак ветар који анђеле тера у будућност. Бенјаминов Анђео историје не нуди избављење, он је ужаснути посматрач нагомилавања рушевина. Милер је свог Анђела 1958. пустио да наслути будући покрет историје. И макар у наговештеном лепету крила сачувано је нешто наде. Године 1992. је Злосрећни анђео потпуно обезличено биће, а историја лишена леве есхатологије опет постаје непознаница.

Треба имати на уму да је Хајнер Милер сам себе назвао злим Анђелом и да је на питање у шта верује најчешће одговарао – у виски. Или, ако би питање схватио озбиљније: „Верујем једино у конфликт. Иначе не верујем ни у шта“. Управо из тог неверовања настале су његове најбоље песме.

Не би ме чудило ако би људи са ових простора у његовим стиховима брже препознавали своју истину него тамо где ју је Милер покушавао формулисати. Јер, за разлику од срећно уједињене Немачке, ове је крајеве у време Милерове смрти, походио Анђео очајања. Сада, три деценије касније, има доста посла између Украјине и Палестине.

Епитаф пропалој држави

Једног сивкастог јесењег дана отишао сам у Улицу Шосе, надомак бившег Зида. На тамошњем гробљу сахрањен је и Хајнер Милер. На његовом уском, црвеном обелиску уклесани су тек име и презиме, што не говори о значају овог драмског писца и песника. Величина је можда управо у потпуном одсуству патетике. Ако је надгробник последња порука некога ко је отишао, упућена нама који смо још увек привремено ту, онда би Милерова порука могла гласити – немам шта да вам поручим. Консеквентно одбијање да нам олакша приступ свом свету јесте став која га је надживео.

Након што је још за живота заузео место у пантеону немачких литерарних величина, песник Милер је три деценије након смрти помало потиснут у други план, а да није честито ни прочитан. Вероватно узроке треба тражити у непрозирности прашине која се дигла око „краја историје“, како је амерички политиколог Франсис Фукујама назвао тотални тријумф Запада у Хладном рату. Кроз ту прашину, која је у Немачкој била нарочито густа услед рушења Берлинског зида, неко се време нису могле сагледати праве димензије људи и појава. И онима који Милеру баш и нису склони, као и онима који су га обожавали, сада постаје полако јасно да је он ипак сахрањен на правом месту – неколико корака од Хегела, Фихтеа, Брехта, Хајнриха Мана и Маркузеа.

Ходао сам тада од гроба до гроба, присећајући се сати, дана, месеци проведених са текстовима тих људи. Помислио сам да их на том месту узалуд тражим, јер једино у библиотекама они живе свој тихи загробни живот.

Исте године када је Милер умро, највеће немачко књижевно признање – Бихнерова награда – припало је тада тридесеттрогодишњем песнику са немачког истока, Дурсу Гринбајну. А тај је песник од својих почетака био нека врста Милеровог штићеника. Отуда је било сасвим природно да управо Гринбајн сачини репрезентативан избор Милеровог песништва који је 2000. године објавила једна од најугледнијих немачких издавачких кућа, „Зуркамп“.

У поговору том избору, објављеним под називом Крај рукописа Гринбајн констатује да је Хајнер Милер можда једини писац из генерације опхрване „левом меланхолијом“ који је све до краја покушавао и успевао да се избори за преко потребну дистанцу према себи, литерарном канону и садашњости као продукту историје. Гринбајнов закључак гласи: „Најмање што се може рећи јесте – он је радио на будућности немачког стиха. Но, све док овај аутор не буде до краја откривен, његов ће глас остати пригушен, као иза Гвоздене завесе, као реликт историје двадесетог века. То што је написао до тада ће стајати, пре свега, као епитаф једној пропалој држави. Њега би требало стално изнова ишчитавати, и то из темеља другачије“.

У последњих неколико година Милер добија на значају, а и рецепција се обнавља. Архив Хајнера Милера храбро се ухватио укоштац са великим необјављеним наслеђем. Захваљујући томе неке од песама су постале накнадно доступне и преводиоцима.

Песник Хајнер Милер

Мада је Хајнер Милер свој књижевни успон почео као песник, иако је деценијама писао лирику и ту врсту израза пред крај живота опет интензивирао, ван Немачке је његова светска позоришна слава засенила његову поезију, која несумњиво заузима значајно место у немачком и европском песништву друге половине 20. столећа.

Да бисмо знали о чему је заиста реч у његовим песмама морали бисмо бити у стању да следимо његове асоцијације које осцилирају између великих имена и идеја: Шекспир, Софокле, Пушкин, Вергилије, Хомер, Момзен, Бенјамин, Маркс, Наполеон, Лењин, Рилке и Брехт, да споменемо само неке, присутни су у овим стиховима као наши савременици зато што их је Милер призвао за сведоке у процесу писања. Само што је рани Милер писање схватао као немилосрдну спознају историјске стварности, да би на крају пута оно за песника постало исто тако немилосрдан обрачун са сопственим илузијама.

Хајнер Милер се уопште не труди да нам фуснотама олакша разумевање тога што он зна док бележи свој текст. На ту тврдњу би овај писац вероватно одговорио ироничном опаском попут оне из аутобиографије Рат без битке: „Људи више немају навику да слушају прецизне текстове – чим је нешто прецизно формулисано, постаје неразумљиво“. Истовремено, Милеру је страна интелектуална поза, која није ретка међу епигонима Т.С. Елиота.

Овакав карактер Милерових лирских текстова је превођење повремено претварало у прави детективски посао. Нисам још увек имао издавача, али сам најпре за себе, па после и за имагинарне читаоце који ће једном хтети да се упусте у игру препознавања асоцијација, сачинио попис неких имена и појмова који се појављују у Милеровим песмама, уз краћа објашњења. Био је то импресиван глосар.

Милеру ова ерудитивна компонента његовог песничког текста није била у првом плану. Песников интелект је заправо грозничаво испитивао могућност уметничког премеравања односа наде и историјске стварности. Друкчије речено, истраживао је оправданост било какве утопијске наде која је до пред крај његовог живота била уклештена између тоталитарног „реалног социјализма“ и западног тоталног конзумеризма.

Милерова опсесивна питања још увек нису нашла дефинитивни одговор: Да ли је могуће људско друштво које би трајно уравнотежило две људске исконске потребе, за друштвеном правдом и за индивидуалном слободом? Да ли слобода искључује правду и обрнуто? Да ли су оправдане жртве настрадале у покушајима остваривања ових идеја? Или је човек тек болест ове планете, а историја – бесмислена кланица?

Напослетку, за просуђивање овог песништва не треба да буде пресудно то што нам се са наше глобализоване осматрачнице чини како је са пропашћу бољшевистичког модела социјализма покопана и свака нада у остварљивост радикално друкчијег, праведнијег људског друштва, те да је утопија коначно дифамирана као илузија. Хајнер Милер је пред крај живота још једном грандиозно опевао свој полувековни узалудни покушај да наслути ма какав финални смисао у људској историји.

Отац титоиста

Хајнер Милер је рођен 9. јануара 1929. у Епендорфу у данашњој покрајини Саксонији. Његов отац је био чиновник државне управе и уверени социјалдемократа. Због тога је по доласку нациста на власт био интерниран, потом пуштен. Но, „непријатељу народа“ нико није желео дати посао. Трбухом за крухом породица се сели на север, у Мекленбург, где је отац обављао најразличитије послове. У кући Милерових се стално расправљало о политици и литератури.

Крајем 1944. Хајнер Милер бива регрутован, најпре у радну бригаду, а потом и у Народни јуриш – Фолксштурм, последњу одбрану злочиначког режима, коју су сачињавали недозрели момчићи и старци. Тако доспева у америчко заробљеништво. Након завршетка рата Милер се враћа у родитељски дом, у источни део Немачке који је под контролом Црвене армије. Године 1947. породица се враћа у Саксонију, где се Милер укључује у рад литеране секције владајуће Социјалистичке партије јединства. Ту добија посао библиотекара, чији је задатак денацификација библиотеке. Према сопственим речима у то време је сакупио богату приватну библиотеку. Школу писања похађа 1949. у близини Дрездена, а већ наредне године објављује прве књижевне критике у листу Недеља.

Изгледало је да ће му каријера поћи узлазном путањом. Али 1951. године његовог оца партија оптужује за титоизам, отац схвата сигнал и бежи на Запад, ускоро му се придружују Милерова мајка и брат. Он остаје уз горко сазнање да сечиво велике идеолошке конфронтације попут скалпела цепа обичне људске везе. То ће доцније уродити добрим стиховима.

Милер се сели за Источни Берлин, пише за за листове и часописе. Упознаје Бертолта Брехта али није укључен у његов ансамбл. Године 1954. склапа брак са Ингеборг Швенкнер, књижевницом за децу и коауторком његових првих позоришних текстова. Наредне године Милер постаје научни сарадник источнонемачког Удружења писаца, а од 1957. већ ради као уредник у месечном часопису Млада уметност. На Народној бини је изведен његов први комад – колаж репортажа о Октобарској револуцији под називом Десет дана који су потресли свет. Наредне године Милер постаје научни сарадник позоришта „Максим Горки“ и стиче статус слободног уметника.

Његове прве драме изведене су 1958, а 1959. добија награду „Хајнрих Ман“, добија место драматурга у позоришту „Максим Горки". Драма Пресељеница тематизује одузимање земље сељацима. Изведена је 1961. и бива осуђена као контрареволуционарна. Милер је принуђен да изврши самокритику. Упркос томе искључен је из Удружења књижевника, а комад је након премијере забрањен. Године 1965. је забрањен и његов следећи позоришни текст. Милер пише за новине под псеудонимом Макс Месер. Његова супруга Инге након периода тешких депресија извршава самоубиство 1966. године.

Исте године Милер пише драму Тиранин Едип. Драма је изведена 1967, потом се Милер поново жени. Његова друга жена је Бугарка Гинка Чолакова. У више наврата одлази на дужа путовања у Бугарску. Шестогодишњи уговор као драматург „Берлинског ансамбла“ добио је 1970. Пише комад Маузер наслонивши се на Брехтову представу Мера. У њему преиспитује оправданост бруталних револуционарних мера. Комад остаје забрањен до пропасти комунистичког режима. Премијерно је изведен у Сједињеним Америчким Државама 1975, а у Западној Немачкој, у Келну тек 1980.

Хамфри Богарт из Саксоније

Милер 1975. одлази по позиву на Универзитет Остин у Тексасу као гостујући професор. Након повратка из Сједињених Држава постаје драматург берлинске Народне бине. Потписује петицију против одузимања држављанства кантаутору Волфу Бирману. Следе нова путовања по Мексику и Порторику, настају нови текстови од којих је најпознатији Германија, смрт у Берлину и Хамлетмашина. Хајнер Милер је у Западној Немачкој од 1981. добио скоро све значајне књижевне награде, а 1985. и ону најзначајнију – „Георг Бихнер“. Конкуренција система коначно почиње да ради за њега, пошто већ наредне године добија и најзначајнију источнонемачку књижевну награду. Осамдесетих је привилегован аутор са обе стране Зида, креће се слободно између две супарничке државе, члан је обе академије наука и уметности.

Године 1989. је један од иницијатора оснивања независних синдиката, говори на новембарском протестном скупу у Берлину. Након поновног уједињења Немачке ради углавном као режисер. Укупни програм франкфуртског фестивала Експеримента посвећен његовом делу. Европска театарска награда додељена му је 1991. Његово постављање Тристана и Изолде на сцену у Бајројту стручна критика означава као генијално. Исте године медији објављују да су службеници озлоглашеног источнонемачког Министарства за државну безбедност редовно разговарали са Милером. Он то потврђује. Испоставило се да у тим „информативним разговорима“ Милер никоме није нанео штету.

Године 1992. Милер се жени трећи пут, његова млада изабраница Бригите Марија Мајер бави се фотографијом. Исте године објављује контраверзну аутобиографску књигу Рат без битке, бива нападан и слављен. Потом приређује и објављује избор из поезије који га први пут целовито представља као песника. До краја живота писаће углавном поезију. Мада је договорено да средином деведесетих у Калифорнији режира један од својих комада, смрт је била бржа. Хајнер Милер је умро 30. 12. 1995. у Берлину.

Једни ће га због кожне јакне и дебеле цигаре памтити као „Хамфрија Богарта из Саксоније“, други пак као скептика за којег је сваки оптимизам био резултат недовољне информисаности. На последњој страници споменуте аутобиографије Хајнер Милер је записао: „До смрти морам живети са мојим противречностима, сам себи туђ колико год је могуће“. Његова поезија је, захваљујући, пре свега, добро однегованој дистанци према свему и свакоме, невероватно доследно истражила распон „између мало и ништа“ како је Милер у прошлом веку дефинисао свој историјски, уметнички, па тиме и људски маневарски простор.

Ако бих морао да издвојим реченицу која би најтачније описала став Хајнера Милера, одлучио бих се за један од његових последњих исказа: „За једног аутора је привилегија да за живота види како пропадају три државе“.