Стеван Стојановић Мокрањац – композитор који је унео српски национални дух у уметничку музику

У Неготину, 9. јануара 1856. године рођен је Стеван Стојановић Мокрањац, један од најистакнутијих личности српске класичне музике на прелазу из 19. у 20. век. Био је композитор, хоровођа, педагог, камерни музичар, мелограф световне и духовне музике, писац студија о фолклорној и духовној грађи и један од оснивача прве музичке школе у Србији – Српске музичке школе, која данас носи његово име.

Најпопуларнији и најзначајнији циклус хорских песама Руковети Стеван Стојановић Мокрањац компоновао је у периоду од 1883. до 1909. године. Има их 15 и све су засноване на народној мелодији у националном духу. Осим песама афирмисаних песника, Мокрањац је у Руковетима користио и песме народног певача јер је сматрао да народ инстиктивно употребљава оно што учени композитори уче у школама. А он је и поред несумњиво великог талента за музику прво уписао Велику школу.

У аутобиографији пише:

„Бивши и сам у оној струји Светозара Марковића која је обухватала скоро целу омладину и која је одбацивала уметност, чак и лепу литературу као некорисну, борио сам се са природним даром и склоностима, и уписао се на природно-математички одсек. Ту сам у почетку полагао испите, али сам се стално бавио музиком.“

Природне науке није завршио, али је успео да уз много финансијских потешкоћа студира у Минхену, Риму и Лајпцигу. Истовремено написао је нека од својих најзначајнијих дела – Опело, Тебе Бога хвалим, Акатист, Херувимску песму, део Литургије.

Као хоровођа и диригент Београдског певачког друштва Мокрањац је први увео мешовити хор са којим је померио границе хорског извођења.

Мокрањац је посветио велики део свог стваралаштва православној духовној музици, највећим делом заснованој на традиционалним напевима српског црквеног појања.

Неуморно је путовао и записивао сваки тон и сваки стих народних песника. Тај његов мелографски рад представља записе народних мелодија са Косова, збирку Народне песме и игре са мелодијама из Левча, и две збирке записа црквених напева.

„Био је весељак, боем – природа која је знала да се занесе балканским карасевдахом, био је уметник који се на штету свог личног стваралаштва сав посвећивао околини, друштву у коме је живео. Личност о којој нико, изузев професионалних завидљиваца, није изговорио ружну реч када су у питању његове карактерне црте“, говорили су савременици о Мокрањцу.