Читај ми!

Како је Милош К. Илић постао „По занимању: Ана Милош“

Милош К. Илић, годинама уназад шаље на конкусе и објављује своје књижевне текстове под псеудонимом Ана Милош. У разговору са водитељима емисије „Ухвати дан“ Првог програма Радио Београда, Мишом Стојиљковићем и Иванком Јоксимовић, објашњава зашто је то урадио.

Како је Милош К. Илић постао „По занимању: Ана Милош“ Како је Милош К. Илић постао „По занимању: Ана Милош“

Зашто сам то урадио?

Не постоји један одговор.

Могао бих да кажем како је реалност досадна и замарајућа; велики дежа ви – и то би био довољан разлог.

Има ту и освете.

Борбе против „комерцијалне“ књижевности.

Жеље да се проживи нека ,,књишка“ биографија, да ми се „деси књижевност“, па и људима око мене.

Може се рећи да је све то један велики књижевно/ауторски кетман.

Понављам, збиља је досадна.

Аутор уводних реченица књиге По занимању: Ана Милош ('Плато', новембар 2023) наводи да је у питању и псеудоним, и хетероним, и аватар...

– И не знам више како да га назовем. Зато што је то прерасло просто потписивање неког текста који сам потписао неким другим именом, већ је и утицало на само моје писање, на перцепцију књижевности и бављење уопште њоме, као и то што се моја пријатељица Марија, на крају крајева, појављивала баш као оваплоћење те Ана Милош, по разним медијима, фестивалима, гостовањима свакаквих врста.

Пре ње су биле још две Ане Милош, које су притом тотално другачије изгледале, не само од Марије, него и једна од друге. И које су се исто тако добро снашле у улози, али ипак су имале много мање задатке него Марија. Тако да, Марија је била једина права, да тако кажем. Друге две су биле помоћне, односно неки први покушаји. Али је занимљиво да су три жене, толико другачије и физички, и по неким, како да кажем, својим занимањима и уопште интересовањем за целу причу, прошле незапажено код гомиле људи. И не само код гомиле људи, него и код истих људи, који кад су их упознавали изнова и изнова и ни у једном тренутку нису приметили да је једна плава, једна црна, да је једна локнаста, да једна има, не знам, бели, малтене мермерни тен, а друга има маслинасти тен. Тако да је било занимљиво гледати неке реакције и антиреакције.

У књизи се објашњава све то што се дешавало током претходних година, је ли тако?

Све, све, да, потанко, али трудио сам се да цела књига буде врло сажета, врло конкретна и да пре свега прича искључиво неки мој доживљај свих тих догађања и просто издавачке сцене, књижевне сцене, на крају крајева и те неке фондовске сцене, и свега просто што ми се десило на том путу. Али оно ипак почиње, то је нешто што се превиђа, мислим и по овим сензационалистичким медијима, односно њиховим овим сензационалистичким колумнама, и по хејтовању по интернету, па чак и по позитивним коментарима, а којих има, да куцнем у дрво.

Има људи који капирају причу, а то је да сам ја пре тога имао још два псеудонима/хетеронима. Ја сам се претварао да сам Иван Дрнчула, писац без икакве биографије и без икаквог живота, и на једној књижевној колонији сам осам дана био тај неки Иван Дрнчула, опет међу људима који су ме знали од раније, али који ништа нису посумњали, а ако су и посумњали онда нису хтели да дирају тај осињак, који им се ваљда чинио тако опасним.

Такође сам био и Коста Царић, који има успеха у драмском списатељству, освојио сам и неку награду. Исто тако сам без проблема отишао, представио се, и нико ту није поставио богзна каква питања, иако су ме чак и ту неки људи познавали као Милоша. Занимљиво је да је један уредник и власник издавачке куће, чак у три наврата, три различите моје инкарнације, имао прилике да види пред собом и да чита, и уопште ништа није посумњао, ни рекао, није га заголицало, није пронашао никакве сличности.

А због чега, Милоше? Шта псеудоним доноси аутору?

– Енормну слободу. Ево да кренемо од та прва два. То чак и има и у књизи, али парафразираћу. Иван Дрнчула је баш био ослобађајући. Значи, он ме је тотално ослободио. Мислим да никад у животу нисам имао мање ега него кад сам био Иван Дрнчула. Ништа ме није занимало, нисам хтео ни да пишем тих осам дана.

Баш сам био некако растерећен те улоге коју сам практично сам себи наметнуо, као сад сам ја писац. Јер сам доста рано издао, типа са 20-21 годином ми је изашла књига и то у Лагуни. И сад то је прошло тако како је прошло, дакле, траљаво. Мојим кривицом. Имао сам просто то неко време идеју да сам ја сад као неки писац. Студирао сам ФДУ, дакле сад се још као и студиозно бавим неким писањем. И Иван Дрнчула ми је тих осам дана, и касније, дао баш неку слободу да се од свега тога ослободим. Свих тих неких, како да кажем, предрасуда, које сам и сам гајио, а и које су други имали када би видели моју биографију.

Звучи као врло занимљив психолошки експеримент. Јер врло је занимљиво како је могуће да тако ускочите у једну улогу и да толико уроните у њу?

– Па није то био сад као систем Станиславског или метод глума. И било је више спонтано. Ја сам се пријавио као Иван Дрнчула да бих видео да ли ће то да прође без моје биографије на ту колонију. И прошло је. И онда кад ми нису тражили личну карту приликом уласка у хотел, помислио сам хајде да видим докле ово иде, и почећу да пишем дневник, и то је био занимљив експеримент, и књижевни, и паракњижевни, и психолошки, и какав год.

Код Вас је књижевност некако уско повезана са перформансом, јер није реч само о псеудониму, који није нова ствар у књижевности, већ сте Ви играли улогу тог Ивана Дрнчуле, а потом сте своју другарицу ангажовали као некога ко ће бити посредник између ваше књижевности и публике. Зашто и на који начин?

– Па зато што ми је искрено било занимљиво да видим шта ће даље да се дешава и у ком смеру. Односно, ја сам упао у неку тоталну рупу што се тиче издавања својих дела, рупу у смислу да нисам могао да допрем ни до једног издавача, или ако сам допирао до издавача добијао сам неке доста дубиозне одговоре зашто неће да објаве неку књигу, а за коју сам не само сам веровао да би била скроз у реду да се објави, да није најгора књига на свету, него сам имао и потврду неких људи у чији суд верујем, односно чија подршка није само пријатељска, него и заиста професионална и који су ми на крају и помагали да гурам тај неки рукопис.

И онда како тај рукопис није никако могао да буде прогуран, и пошто сам причао са једним пријатељем о том такозваном женском писму, о томе колико се сад потенцира то да жене читају жене и да жене пишу, хтео сам да покушам и да видим како ће да прође тај женски псеудоним, који се, кажем, после претворио у хетероним, у аватар, у све живо.

И то је кренуло само од себе и врло, не желим да ниподаштавам или да некако испада да ја ту ништа нисам радио, ја сам свашта ту радио и много времена потрошио на то и енергије и свега, али некако се Ани Милош, од првог послатог рада на конкурс Рукописа, то је један зборник прозе и поезије у Панчеву, који је излази годишње, који је феноменалан, да не дужим сада о томе, па преко неких књижевних вечери, награде у Апатину коју је добила за ту кратку причу, онда награде „Ђура Ђуканов“, па доласка до "Booke" и реиздања те приче, тј. избора прича за које је добила награду, то је све толико ишло глатко да ја стварно не знам ни шта да помислим.

А све то време, буквално паралелно, ја имам тај свој роман који као Милош К. Илић не могу... ма не могу ни да приђем издавачима. А притом ја сам човек од крви и меса, који има ипак неку биобиблиографију, како то кажу, а Ана Милош је фиктивна особа која тако врло лако пролази.

Занимљиво је како све време причате о Ани у трећем лицу, као да је нека друга особа. А у ствари, ту улогу преузело је неколико девојака...

– Па да, да, прво то – три девојке су глумиле у различитим етапама, ја сам глумио у неким интернет препискама, тако да сви ми смо конгломерат Ана Милош, да тако кажем. Али, да, некако и док сам писао ову књигу По занимању: Ана Милош, највеће чишћење и штриховање је управо било то: да не причам о себи у трећем лицу. Јер сам већ отишао, чини ми се, корак даље.

Али најлуђа ствар која се десила је, да не дужим причу, али згодна је анегдота: у једном тренутку сам, у комуникацији са неким уредницима, кренуо преко мејла да се потписујем као Марија, ја који сам комуницирао тако сам се потписивао. Значи обрнула се цела прича и то је баш била прекретница. Тада сам помислио – овде је крај.

Сада на крају овог нашег разговора, а и ево, по објављивању књиге, који је закључак до ког сте дошли и да ли сте нешто из свега научили и извукли неке поуке? Јесте ли потврдили нешто или, заправо, демантовали себе?

– Па и потврдио сам, а и демантовао. Ова књига је просто једно, како да кажем, мишљење, један доживљај једног аутора, односно ауторке, и оно као такво треба и да се и посматра. Значи, то није апсолутна истина, то није свеважећа истина. Има и писаца, и списатељица, и оваквих и онаквих. Ово је само моје виђење те ужасно нагрижене књижевне стене, нагрижене површношћу, тим кликама, породично-родбинским, муваторским везама, тржиштем које тражи нешто што нема везе с квалитетом, намештањем награда, све то има у књизи.

Просто жао ми је када видим ове негативне реакције које своде и мене и књигу на неку мизогину тричарију, а у ствари у њој, свидела се она на крају некоме или не, она стварно прича једну причу о садашњем временско-просторном, издавачком, књижевном свету из моје визуре. И ја мислим да има свашта да понуди као питања и надам се да кад прође овај први хајп, да ће стварно неко сести, прочитати и покренути неку дискусију, доказати ми да нисам у праву, или да јесам, али битно је да постоји нека дискусија, битно је да она отвори нека питања.

Милоша Илића, алиас Ана Милош, алиас Иван Дрнчула, алиас Коста Царић. Тај Коста има неке везе и са Радио Београдом, али то можда можемо неком другом приликом да говоримо. Ако сам добро схватио због тих драма…?

– А не, не, не, ја пишем радио драме за Радио Београд, али искључиво као Милош Илић.

Аха, добро, онда сам ја побркао у целој овој причи. А ко не би побркао?

– Да, да, да, па и ја се понекад забринем.

субота, 02. март 2024.
15° C

Коментари

Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво