Прича о Крајини која је стигла до европске публике – сценариста „Тврђаве“ о личним мотивима и универзалним темама

Серија Тврђава освојила је другу награду у категорији играних телевизијских серија на шестом Међународном телевизијском фестивалу јавних сервиса „Срце Европе“, одржаном у Варшави од 26. до 29. октобра.

После запаженог пријема на фестивалу „При европа“ у Берлину и бројних награда на домаћим телевизијским фестивалима, признање у Варшави представља прву велику међународну награду за Тврђаву на неком од фестивала у иностранству.

Можете ли на самом почетку да нам кажете какав је осећај када прича која је дубоко везана за неко наше дубоко трауматично ратно искуство допре и до публике у другим срединама?

– Па, управо мислим да је то због тога јер је прича универзална и муку, и неке трауме, и тугу људи широм света осете, као што осете и срећу. А мислим да, ево и сад смо сведоци свега што се дешава у свету, видимо да се пуца свуда, скоро на сваком меридијану… Људи у целом свету пролазе сличне трауме које је прошла, ето, и моја породица, и ја заједно с њима, и цео тај народ који је избегао, тако да мислим да није тешко идентификовати се с таквом темом.

Ви сте заправо били само беба када сте са породицом током олује избегли из Хрватске, и неких двадесетак година касније, на студијама драматургије, заправо пишете Тврђаву. Шта вас је тада подстакло на то да испричате ову причу?

– Не само тада. Мени је идеја да пишем серију о Србима из Крајине и Далмације, некако, то је у мени цео живот, и некако сам себи рекао да ћу кад-тад испричати ту причу. Мислим да је чак и прерано дошло, јер сам ја мислио да ће то бити у неким каснијим, познијим годинама и да ће то бити нека круна свега што будем радио.

Али то је, изгледа, био први рад, први рад који сам радио. Тако да, ето, то је нешто што ја носим и што ћу вероватно носити до краја живота у себи и неће ме никад напустити. Ето, то је то.

У стварању серије сте сарађивали са професорима Ђорђем Милосављевићем и Мирком Стојковићем. Колико је та сарадња заправо утицала на налажење мере између личне приче и фикције?

– Свакако да је искуство старијих колега, односно професора, да ми је помогло. Ја сам још на трећој години код професора Ђорђа створио неки нуклеус те драмске приче који ће се после развити у серији.

И онда смо заједно с професором, он као ментор који је малтене, читао све што ја напишем, причали смо, разговарали смо, и мислим да ме добро водио. И да сам ја заједно с њим добро то радио. Тако да, свакако да је то искуство старијих колега било значајно, јер је то био неки први ауторски рад.

Постоји ли паралела са временом у ком сте писали?

– Апсолутно да постоји. Ту смо можда професор и ја имали неких размјена, јер тај Београд како сам га ја приказао деведесетих, то је Београд мање-више у коме сам ја одрастао двехиљадитих, па и до пре 5-6 година.

Малтене сам вукао паралеле из времена кад сам писао, то 2020-21, са београдским животом, са ноћним животом, са разузданим синовима опасних неких људи. Тако да, то је што се тиче Београда.

Што се тиче генерално наше приче, као што ви кажете, како цео свет може да препозна универзалност, управо је мени јако помогло јер сам ишао у том периоду на Косово и Метохију, а наш народ, оно што су Срби у Хрватској су живели четири године, значи неке несигурности, нестабилности, неизвесности шта ће бити сутра, то људи на Косову живе већ 45 година.

И одлазак тамо у току писања, можда сам био једанпут, двапут, и обилазак свих тих места и села где сам био, ми је јако помогло да стекнем ту атмосферу те напетости, ето, неизвесности, несигурности која човека, како бих рекао, онемогућава га да живи и води нормалан живот.

Иначе је Копре Недри (Преко Дрине) био радни наслов. Како сте се уопште одлучили на то да то ипак буде на крају Тврђава?

– Мени је Тврђава пролазила кроз главу. Чак је професор једном поменуо "фортица", јер се фортица звала тврђава, жаргонски, у Книну, али мислим да Тврђава има много јачи симбол и да се везује и за више линија приче и за суштину саме приче, а Копре Недри је неки наслов који је мени значио више него осталима.