„Никад немојте одустајати“: Жељко Димић о улози која га је довела до награде, о животу између Београда и Америке и љубави према позоришту

Гостујући у Београдској хроници  глумац Жењко Димић говорио је о путу од Босанске Дубице, преко Прага и Шведске, до Америке, али и о повратку Београду и новом филму Похота.

„Жељко Димић, био и остао“, рекао је на питање да ли више воли да га зову Жељко или Џек, додајући да је у свим документима Жељко Димић, док је Џек Димић име под којим га публика гледа на великом и малом екрану.

За главну улогу Мајкла Мелона у филму Похота, како је испричао, захвалан је продуценту Николи Буровцу и продуцентској кући Film Plus Pictures, која је урадила филм.

Мајкл Мелон је, према Димићевим речима, веома комплексан лик, подвојена личност која болује од агорафобије. Он не сме да изађе напоље и стално је у затвореном простору. Димић је због улоге два и по месеца провео у Београду радећи са своjим ликом, такође у затвореном простору.

„Први пут радим такав лик, који има такве околности око себе.Филм Похота је психолошки трилер који говори о животу професора са Колумбија универзитета у Њујорку, који долази у Београд као гостујући професор на Филолошком факултету“, рекао је Димић.

Како је навео, филм је мешавина трилера, акционе драме и љубавне мелодраме, јер је његов лик Мајкл заљубљен у жену по имену Марија. Остале детаље приче није желео да открива публици.

Према информацијама које је добио од продуцента, премијера филма требало би да буде крајем октобра у Београду, али у тренутку разговора још нису били утаначени тачан датум и место премијере.

Димић се, иначе, у Београд враћа често. Како је рекао, од почетка године ово му је био шести долазак.

„Ја волим овај град, ја сам живео овде шест година. Отишао кад је почео онај несрећни рат, дошао у Америку, имам неку глумачку каријеру тамо“, рекао је глумац.

Ипак, додао је да се увек радо враћа Београду, овом поднебљу и овој земљи.

„Увек тврдим да никад нисам ни отишао, како се осећам кад дођем", навео је глумац.

Његов пут до Америке водио је преко Чешке и Шведске. У Америци је градио глумачку каријеру, а посебан део тог пута било је савладавање енглеског језика и уклањање снажног балканског акцента.

Димић је рекао да је имао прилику да буде примљен на Лист развојни институт и да тамо заврши четворогодишње школовање. Ипак, нагласио је да без професора који су са њим вредно радили не би било ни тог резултата.

Посебно је истакао рад на енглеском језику

На почетку је, како је описао, његов енглески имао „тешки балкански акценат“. Због тога је уследило дугогодишње вежбање, односно оно што је назвао „пеглањем“ енглеског језика.

Како је испричао, једну реч је понављао по 800, 900 или 1.000 пута дневно. После 14 година таквог рада, 2012. године добио је улогу Рендија Торпа, човека који је рођен и одрастао у Њу Џерзију.

Та улога била је важна и због тога што је, како је рекао, успео да скине етикету да Џек Димић може да игра само ликове са Балкана или из Русије.

„И ево, већ 14 пута сам то одрадио, и чека ме 15. улога сад“, рекао је глумац.

На питање да ли је његов пут остварење америчког сна, Димић није желео да своју причу назове на тај начин, већ је истакао да је „Американ дрим" (амерички сан), како га зову тамо, нешто што не бих волео тако да назове.

Свој живот, како је објаснио, пре види као наставак сна дечака који је са 12 година маштао да буде глумац.

"Лудаци из кутије" – како је глумчева мајка називала глумце

Његова мајка је глумце називала „лудацима из кутије“, док је његов отац желео да постане пилот. Димић каже да се и данас често враћа том дечаку, односно себи, и да га свакодневно мотивише.

„Тај мали дечак, кад стане и кад помисли да је нешто урадио, или се попео на неки врх брда, како би рекла колегиница Џејн Фонда, онда следећа станица је низбрдо, а ја не желим да се то њему деси“, истакао је глумац.

Зато, како је додао, тај сан постоји док ради на њему.

„Ја можда живим тај неки сан тог дечака, међутим, он постоји док радим на њему и док не одем са ове планете“, рекао је Димић.

Иако је публика Димића гледала у филмовима и серијама, за њега позориште и даље има посебно место. На питање да ли је позориште и даље његова највећа љубав, одговорио је да оно није само љубав већ темељ глумачког посла.

Прве две године на Лист развојном институту, како је испричао, као студент се бавио само сценом. Тек су касније, на трећој години, дошли часови за камеру, телевизију и филм.

„Позориште је моја љубав, то је она права истина за сваког глумца који живи сваки тренутак. Ми смо скулптори у леду на сцени“, рекао је глумац.

Своје разумевање позоришта описао је и кроз речи професора Мајкла Марготе, који га је примио у класу.

Димић је објаснио да глумац на сцени прави скулптуру лика све док се она не истопи, а то се дешава када падне завеса.

Посебно је говорио о позоришту у времену у којем се све више говори о вештачкој интелигенцији и могућности да она замени глумце на великом и малом екрану.

Према његовим речима, иако се говори о томе да би технологија могла да преузме њихов изглед и да прави нове глумце и ликове, једно остаје ван тог процеса.

„Остаје та сцена коју нам никад не могу узети, тај диван контакт са живом публиком", навео је глумац.

На питање шта би поручио младима који желе да оду у Америку и покушају да изграде каријеру, Димић је рекао да нема право никоме да даје савет. Ипак, говорио је о начину на који се сам односио према препрекама.

„Ја сам, имао срећу и несрећу у животу да сам научио да ништа није лако.Ја се понашам као да никад ништа нисам одиграо, као да више никад ништа нећу одиграти“, рекао је глумац.

Како је рекао, није прихватао „не“ као одговор, није туговао због затворених врата, нити се жалио и тражио кривца за то што није добио неку улогу.

Његов однос према послу, али и према сопственој каријери, најбоље описују речи које је изговорио у разговору:

А младима је упутио поруку коју је изговорио на енглеском:

„Don't you ever give up", у преводу: никад немојте одустајати, јер једини живот који имате је вредан тога".