Бесмртни тренд: Вампири као огледало друштва

Уочи доделе Оскара 15. марта, сва пажња усмерена је ка филму Рајана Куглера Грешници (Sinners), који је номинован за рекордних 16 награда Америчке филмске академије.

Хорор, смештен на амерички југ почетком тридесетих година прошлог века, прати браћу близанце који се враћају у свој родни град у нади да ће започети нови живот отварањем места за афроамеричку заједницу. Суочени су са притисцима у доба законске расне сегрегације. У вечери отварања испоставило се да су браћа и њихова заједница на мети вампира. Прича о чудовиштима уједно осветљава друштвено и расно насиље тог периода, сугеришући да натприродни ужас одражава врло стварне историјске страхове.

Управо то вампир већ годинама ради: ова фигура отеловљава бриге одређеног друштва, а та улога је кључна за разумевање зашто вампир има бесмртно место у поп-култури.

Популарна фолклорна фигура

Ликови налик вампирима одавно постоје у миту, фолклору и религији. Између осталог, постојале су приче о демонима који пију крв у Месопотамији. У старогрчкој и римској митологији, „стрикс“ је била злослутна птица повезана с испијањем крви. Хиндуистичка митологија описивала је „веталу“ као духа који настањује лешеве.

Касније се вампири појављују у словенском и балканском фолклору, носећи неке од особина које данас повезујемо с крволочним чудовиштем: оживљене лешеве против којих су ефикасан глогов колац, сунчева светлост и, наравно, бели лук.

Први вампир који се појавио у енглеској књижевности био је у краткој причи Џона Полидорија из 1819. године, The Vampyre, оличен у аристократском лорду Рутвену. Након тога уследио је најпознатији вампир у књижевности – кроз роман Брема Стокера из 1897. године, Дракула, који је учврстио место вампира као правог чудовишта готичке епохе.

Вампири освајају велико платно

Вампирска помама достигла је нове размере с појавом филма. Снимљене су стотине филмова о крволочном грофу, што га, према неким изворима, чини најчешће приказиваним књижевним ликом на филму после Шерлока Холмса.

Разлози за то су многобројни – од наше опсесије постизањем немогућег, бесмртношћу, до нечега можда још узнемирујућег: „Вампири опстају зато што су чудовишта која највише личе на нас. Они се понашају као ми – похлепни су и деструктивни“, каже Сорха Ни Лајн, професорка филмских студија на Универзитету Манчестер Метрополитан, која се опсежно бавила вампирима у филму и књижевности.

„Иако отприлике знамо како изгледају, они се стално мењају, у зависности од приче којој служе и понекад од националног расположења у тренутку када филм излази“, рекла је професорка за DW.

Филм Вернера Херцога Носферату из 1979. године пример је остварења које промишља национално расположење тадашње Немачке, истиче ова научница. Херцогов филм – у којем се појављује вампир који се настањује у селу како би купио некретнине – представља рефлексију послератног периода и ужаса Холокауста у Немачкој.

Вампири преузимају САД

У данашњем контексту политичких и друштвених потреса у Сједињеним Државама, није тешко разумети зашто ова створења тренутно наилазе на снажан одјек – а то није једини период у историји. Седамдесете године, каже Ни Лајн, биле су „деценија снажно обележена Дракулом – она у којој имамо највише згуснутих верзија Дракуле – Дракула на позорници, Дракула и многи филмови о Дракули“.

То је уједно била и деценија екстремних друштвених превирања. Сједињене Државе су потресали афера Вотергејт и уставне кризе, док су у Европи јачале националистичке партије. У исто време, вампири су били готово свуда у поп-култури, а њихови ликови су се мењали како би одражавали дух времена.

Почетком седамдесетих, истиче научница, Дракулу је обично тумачио старији мушкарац, „представљајући тај старији поредак – старије пословне и моћне људе; старији начин гледања на свет“, као у филмовима попут Dracula A.D. 1972 (са Кристофером Лијем).

До краја деценије појављује се млађи, сексипилнији Дракула, као у роману Ен Рајс из 1976. године Интервју са вампиром. Лик вампира потом постаје изразито сексуализован у филмској адаптацији романа, са Томом Крузом у главној улози, као и у серији True Blood, на пример.

Интроспективни вампир

Тренд вампира као заводљиве фигуре – али и оне која је мањкава, интроспективна и чак настоји да сакрије свој прави идентитет од спољашњег света – постаје све израженији у постхладноратовском периоду. „Вампири су имали тенденцију да се окрену ка унутрашњости и да посматрају своје друштво, своју групу – готово као у националном контексту преиспитивања тога ко смо и куда идемо“, истиче Ни Лајн.

Приче о вампирима пружају нам начин да се дотакнемо питања односа моћи и неједнакости, дајући прилику да се о тим темама говори кроз језик симболике и фантазије, додаје она.

„Мислим да понекад не можемо стварима да приступимо директно; морамо бити помало заобилазни како бисмо уопште могли да говоримо о озбиљним стварима које се дешавају у нашем свету, јер су иначе претешке. Вампири нам пружају ту дивну прилику да све то разложимо и разумемо.“