Крај Тврђаве: Колико је било тешко чепркање по мучној историји – без патетике

Дирљива и емотивна прича, смештена у турбулентне деведесете у Книну, пратећи љубав Луке и Дарије док се суочавају са ратом, моралним дилемама и распадом државе, освојила је пажњу широког круга гледалаца, не само у Србији већ и у региону.

Иако су многи пожелели да им се ова серија не свиди, па често неће ни признати да су је одгледали, Тврђава је успела да освоји срца већине, а један од разлога зашто је то тако лежи у чињеници да је разбила митове о митовима, да је гледаоцу пришла једноставно, људски и без претензија, и, како многи критичари тврде – „у њој нема сервирања, фолирања, набацивања, потцртавања и преглумљивања".

О томе шта је била идеја аутора и актера ове серије, и да ли су веровали да ће Тврђава бити овако прихваћена међу широм публиком, за РТС су говорили редитељ Саша Хајдуковић и један од главних глумаца – Јово Максић.

Хајдуковић каже да је процес стварања серије био врло турбулентан. Говорећи о томе да ли је као редитељ размишљао о начину на који ће публика прихватити серију, редитељ додаје да су се као екипа фокусирали на емоције и карактере ликова, и да је то било оно што је и публику и креаторе највише интересовало.

Максић је додао да је реакцијама позитивно изненађен, мада је, како је рекао, тако нешто и очекивао.

„Кад урадите нешто добро, најмање што вам је потребно је да уђете у машинерију коментарисања и свега. Више вам је потребан неки тренутак одмора и неког бивствовања са самим собом“, изјавио је глумац, и истакао да је Тврђава универзална прича која може допрети до сваког човека и да је актуелна у сваком тренутку.

Хајдуковић додаје да је било уживање радити на серији, али да није било лако преживљавати поново тешка, кризна времена и „чепркати по томе“: „Просто, тиме се морамо бавити, јер, ако се не бавимо, не значи да ће то нестати. То је ту, само си несвестан“.

Јово Максић је био сведок „Олује“ и део колоне. Ипак, како каже тај део његовог животног искуства, када је у питању рад на серији – није садржај одвео у патетику.

Пошто се у Тврђави обрађује релативно скорија историја, редитељ Хајдуковић објашњава да људи имају сећања и своју визију тих догађаја: „Знали смо да морамо да будемо јако опрезни, али пре свега, да будемо верни драматургији, јер та прича је суштински симбол једног времена, а не фактографија“.

Закључак је међу публиком

Максић додаје да се на серији „поштено радило“. „Нисмо ми ту да донесемо закључак, то треба свако од гледатеља да нађе неки свој закључак, или неко своје виђење све тога. Ми смо само на поштен и искрен начин приказали на један такав уметнички начин приказали тај један период и то страдање тих људи и целе околности које су се дешавале“.

Међу гледаоцима је свакако и оних који се не сећају делова скорашње историје која је обрађена у Тврђави, или тада нису ни били рођени. Утисци млађих генерација, свакако су такође важни.

„Ово јесте једна прича о одрастању пре свега, то је суштински била прича о томе како Лука и Дарија постају, од дечака и девојчице, постају људи кроз једну њихову одисеју, а мислим да се млађе генерације везују за ликове и карактере“, сматра Хајдуковић.

Говорећи о изазовима које је Тврђава носила, Максић каже да је најважније било поштено радити, бити веродостојан и избећи патетику. Захвалио се целој екипи, посебно поменувши двоје главних глумаца, Дарију Башу и Огњена Мићовића, чије је улоге упоредио са ролама Ромеа и Јулије, и који су радили уз подршку великана и имена који су се доказали и на позоришту и филму.

„Мени је срце пуно, и савест ми је чиста и мирна и то је оно што је најважније“, закључио је глумац.