Давор Шпишић: Вера је антихероина стоичке издржљивости

Као вешто скројен жанровски блокбастер производ телевизијске индустрије и као сложени социолошки феномен.

Прича паралелно рађеног филма и десетоделне ТВ серије Вера базира се на животу и вратоломној судбини Вере Пешић (1919.-1944.), српске Мате Хари.

У психотичном прологу Другог светског рата Пешић је на усијаном београдском терену шпијунирала за рачун немачких, француских, енглеских и југославенских кабинета обавештајних моћи.

Види се респект према снажним женама

На крају брзотрошећег животног пута скончала је пред пушчаним цевима четничког стрељачког вода. Кратак, турбулентан и самоуништавајући Верин живот у предигри друге светске клаонице, као поручен је за призивање мита и рекреирања историјских чињеница. Линија појединачне судбине на фрески колективне трагедије увек је вибрантан фикцијски материјал.

Дође ли у зналачки инспирисане руке, попут редитеља Недељка Ковачића, који с Кристином Ђуковић потписује и сценарио, сочност телевизијске авантуре је загарантована.

Занимљиво је да је филмска верзија Вере Ковачићев дебитантски филм, а телевизијски формат, како већ прве епизоде најављују, омогућиће још сложеније разигравање свих слојева динамичних збивања и карактера.

Ваља подсетити да се Ковачић једном другом стварносном иконом из наше историје – Јованком Броз, бавио у документарно-играној серији Јованка Броз и тајне службе, тако да је приметан његов људски и стваралачки респект према снажним женама.

Комбинација трилера и мелодраме

Ковачић се непогрешиво одлучио за жанровску комбинацију шпијунско-политичког трилера и мелодраме, не бежећи ни од стрипоидног форматирања, ескапистичког гламура (продукција је заиста високих стандарда) и попкултуралних референци, постижући скоро артифицијелан угођај – стање тако својствено у времену пред великим друштвеним катастрофама.

Лавовски је лов одрадила глумица Јована Стојиљковић у чијој се доживљености и проживљености Вере узбудљиво кристализирају Ковачићеве визије. Верину мантру о холивудском сну којег носи као кофер, бежећи из провинцијалне учмалости у неодољиви зов Београда, Јована претвара у шеретску мембрану иконе исконског оптимизма.

Тихи и Прле за нове генерације

Њена је Вера изазовно неоптерећена Лолита, она која спољашњу инфантилну устрепталост и глад за бегом из социјалног безнађа претвара у снажно оружје егзистенцијализма. Тврдо и тврдоглаво решена да опстане у бруталном мушкарачком свету, несумњиво је снажнија од свих тих бараба што се иживљавају на њеном телу и души.

Вера Јоване Стојиљковић природно припада Отписанима. Оно што су нашим детињствима били Тихи и Прле, Воје Брајовића и Драгана Николића. Нове генерације имају Веру. Антихероину стоичке издржљивости.