Прве позитивне критике за „Мочвару“: Крими-серија која прети да засени све претходне

Последњег дана августа уприличена је новинарска пројекција прве епизоде серије Мочвара која од 6. тј. 12. септембра 2020. године почиње да се приказује на Суперстар ТВ-у (термин: недеља у 21 час) и РТС-у (термин: субота и недеља у 20 часова, шест дана касније у односу на премијеру на Суперстару).

Ако пратите моје текстове на Сити магазину, вероватно сте приметили да пасионирано пратим криминалистички жанр и да радо пишем о њему. Последњих година је овај жанр све популарнији у Србији и наша публика све чешће даје шансу делима домаћих аутора.

Серије су посебно примећене. Убице мог оца (2016) су, без обзира на драстичан пад након прве сезоне, доказале и показале да је и код нас могуће направити криминалистичку серију вредну пажње.

Уследиле су Сенке над Балканом (2017), Државни службеник (2019) и Тајкун (2020), серије које су, свака на свој начин, постигле успех и популарност. Мочвара, ваља то одмах истаћи, поседује потенцијал да засени све своје претходнике. 

Творци Мочваре, сценаристкиња Милена Марковић и редитељ Олег Новковић, добро су уигран тандем. Истина, до сада су стварали у оквирима ауторког филма и нису кокетирали са жанром.

А онда се догодила Мочвара и они су у жанр заронили, дубоко и без задршке. Искрено, нисам то очекивао. Филмови потпут Белог, белог света или Сутра ујутру у себи не садрже ништа што би указало на овакав преокрет.

Милена Марковић је у разговору након пројекције истакла да изузетно воли ноар, и да са великим задовољством чита дела Џејмса Елроја и Мајкла Конелија. Та њена љубав се заиста и види у Мочвари која се, што је додатни повод за похвалу, удаљава од узора и нуди српско читање ноара, или, како је сама ауторка рекла, реалност Новог Београда дату кроз копрену страсти, жудње, издајства и тајни из прошлости.

Балансирајући између арт-хаус штимунга и мање-више стандардне детективске мистерије (радња се, као и у многим серијама тог жанра, врти око бруталног и мистериозног убиства лепе жене), Мочвара је узбудљива, провокативна, промишљена и меланхолична. Аутентични српски ноар.

Већ прва сцена поставља тон. Лепа млада жена (глуми је Миона Марковић) спушта се степеницама. На себи има раскопчану бунду и готово ништа друго.

Али њена нагост није дата у експолатацијском кључу, она не садржи експлицитни сексуални напон, већ је ту да нам покаже да пред нама почиње да се одмотава наративно клупко намењено публици са гледлачким искуством и зрелим укусом, да на мале екране није стигла још једна типска серија која игра на сигурно.

Како минути одмичу, овај утисак се само продубљује, све до сјајно дизајниране одјавне шпице у којој, док Јелена Петошевић пева песму Доле у мраку, бивамо почашћени наговештајима оног што нас чека у наредних девет епизода. А чека нас, извесно, доста тога.

Новковић се на Мочвари углавном окружује људима са којим је већ једном или више пута сарађивао.

Његови кључни креативни сарадници (костимографкиња Марија Николић, сценографкиња Ирена Марјанов, композитор Војислав Аралица, директор фотографије Миладин Чолаковић) радили су са њим и на Живом човеку, филму који је снимљен непосредно пре Мочваре и чија је премијера одложена због ситуације са ковидом 19. 

Тим је уигран и то се види. Чолаковићева фотографија веома убедљиво дочарава сивило и беду Новог Београда; има у њој оне атмосфере познате из црног таласа, али дате на један свеж начин.

Провучени кроз ноар прзму, познати градски предели добијају нове обрисе, а надолазеће сенке, не/оштрина слике и пригушене боје удахњују посебну текстуру филмској слици.

Што се глумачке поделе тиче, има ту доста преклапања са Живим човеком и Отаџбином, али је главна улога поверена Горану Богдану коме је ово прва сарадња са Олегом Новковићем и Миленом Марковић.

У најкраћем: Богдан је изванредан. Ова глобално гледано злосрећна година је, уз 2017. и трећу сезону Фарга, најважнија година у његовој досадашњој каријери (почетком 2020. у Берлину је приказан и награђен Отац Срдана Голубовића, филм у коме је хрватски глумац остварио сјајну улогу, а који је продуцирала Јелена Митровић са којом је поновио сарадњу и на Мочвари; док нас ускоро, у Венецији, очекује светска премијера Оазе Ивана Икића, такође са Богданом у глумачкој подели).

Богданов инспектор Никола Крсмановић већ у првом сату израња као вишеслојан и заокружен протагониста. Његовој уверљивости нимало не смета што је саткан од клишеа (инспектор алкохоличар са проблемима у браку и познанствима у криминалном миљеу).

Богданова беспоштедна глума има потпору у одлично написаним дијалозима, надахнутој режији и заиста врсно постављеним епизодним ликовима Маје и Данице, Николине супруге и мајке, које Марта Бјелица и Светлана Цеца Бојковић тако лепо сенче и глумачки продубљују. 

Нова лица Стефан Трифуновић и Јана Бјелица, у улогама Николиних колега Бобана и Милке, одмах су испод Богдана на каст-листи и у потпуности оправдавају указано поврење: њихови ликови су у првој епизоди само загребани, с тим да је потенцијал очигледан.

Епизодисти су сви од реда веома добри, а посебно Денис Мурић као Милутин, бунтовни брат убијене, док је Ани Франић припала изузетно податна улога која ће, сигуран сам, привући доста пажње.

Мочвара је арт-хаус у обланди жанра: криминалистички наративни елементи радњу чине сочном и динамичном, док режија и сценарио поседују снажан ауторски печет, нетипичан за телевизијску продукцију.

Узорак од једне десетине јесте реалативно мали, али рекао бих да је сасвим довољан како би се изнео закључак да су Олег Новаковић и Милена Марковић, уједињени у жанру, публици понудили своје до сада најкомуникативније и најинтригантније дело.

Пред нама је једна мрачна серија, „тврђа“ од онога на шта је гледатељство навикло, негде на трагу прве сезоне Правог детектива и Боша, а опет аутентично српска. Ако се квалитет прве епизоде одржи и у следећим, Мочвара је предодређена за култни статус.