Биоскопи као чувари историје

Пре Другог светског рата Београд је имао много више биоскопских дворана, него што их сада има, иако је имао мање становника.

Једна од првих биоскопских сала у Београду, недавно је нестала у пожару. С биоскопом „Козара" изгубљен је и један од историјских простора где је почела кинематографија у Београду.

Све више се губи из вида да место где се гледа филм треба сачувати у традиционалном смислу.

„Имамо све више индивидуалних конзумената који бирају сами своје програме и гледају филмове најчешће на приватним рачунарима. Чак и ТВ програм гледају све више преко интернета, а све мање преко ТВ екрана, који то престаје да буде у класичном смислу речи и онда се губи тај социјални елемент који има филм", објаснио је уметнички директор Југословнске кинотеке и редитељ Динко Туцаковић.

Охрабрујуће је, међутим, то што се у унутрашњости Србије биоскопи, ипак, отварају.

У последње време отворено их је неколико, у Нишу, Лесковцу и Крагујевцу.

Према речима пи-ара крагујевачког Синеплекса Душана Јевремовића, интересовање публике је одлично.

„Људи долазе у све већем броју. У суштини, пре подне је мало слабије, али како се близи вече све је пуније", истакао је Јевремовић.

Ипак охрабрују велики успеси остварења као што су Монтевидео, Бог те видео, Парада и Шешир професора Вујића.

„Домаћи филм који је од државе субвенциониран, он добије негде око 30 одсто буџета, а остатак буџет се добија кроз фондове у региону, спонозоре, кроз разне друге начине", нагласио је Туцаковић додајући да један домаћи филм у просеку кошта између 500.000 и милон евра, што је веома тешко, готово немогуће вратити кроз биоскопску дистрибуцију.

Упркос модерним биоскопима и савременој технологији, старе биоскопе треба сачувати као део српске историје.

У метрополама Европе они се чувају као вредни симболи културе. Можда у стогодишњици српског филма треба размислити и о очувању традиције српског биоскопа.