Промена времена разара сан

Водећи немачки хронобиолог Тил Ронеберг већ дуго времена залаже се за укидање преласка на зимско и летње време у целом свету, сматрајући да померање казаљки на часовницима има изузетно штетне последице по организам.

Прелазак на летње време, за немачког биолога специјализованог за област феномена биолошких ритмова, представља недопустиво мешање у природни ритам сна и будности.

На основу многобројних експеримената, Ронеберг доказује да тај, како каже, колективни договор да радно време почиње један сат раније, веома негативно утиче не само на субјективно осећање људи, већ и на њихову продуктивност.

За усклађивање унутрашњих часовника са социјалним при преласку на летње или зимско време потребно је најмање три до четири недеље, објашњава немачки научник.

Опаснији по организам од тога је само рад у сменама, када се дан мења за ноћ, а ноћ за дан.

Такву динамику, међутим, диктирају потребе производње, а прелазак на летње време је потпуна бесмислица, закључује Ронеберг.

Потребе за сном, као и време за успављивање и буђење су индивидуални и у великој мери генетски одређени, указује у својој књизи Wie wir ticken (Како раде наши унутрашњи сатови) водећи немачки хронобиолог.

Ронеберг, који је водио истраживања у Немачкој, Шпанији, САД, Индији и Бразилу и анализирао детаљне информације о 80.000 становника на три континента, сматра да је уврежено мишљење да су они који не устају рано лењивци безнадежно застарело, и вероватно одговарало стварности када се већина становништва бавила пољопривредом на прединдустирјском нивоу.

Око 60 одсто Европљана убраја се у такозвани ноћни тип, што значи да лежу касно, а касно и устају, што није увек и могуће.

Унутрашњи, биолошки сат мора да се усклађује са социјалним, тако да због одласка на посао или у школу сви морају раније да устају, без обзира на то када су отишли на починак. Последице су познате - отежана концентрација, раздражљивост, брзо замарање, теже подношење физичког, умног и емоционалног оптерећења.

Иако би се рекло да би ранијим одласком на спавање проблем био решен, дужина сна није најважнија, истиче Ронеберг.

Нема јединственог дневног ритма 

Уколико је сан у колизији са генетски одређеним биоритмом, слична корекција режима сна и будности није од помоћи.

Сан је коплексан процес: успоравају се рефлекси, постепено се снижава температура тела и хормонска активност, структуришу се међућелијски процеси. Уколико до буђења долази против воље организма у нежељено време, све креће наопако.

Осим тога, правилан сан (и будност) зависе од много више фактора, него само припадност ранораниоцима или ноћним птицама. Степен умора, узраст, пол, начин живота, годишње доба, тврди немачки хронобиолог, имају веома важну улогу.

Истичући да ранији одлазак у кревет игнорише биоритмичку специфичност узраста, Тил Ронеберг наводи да није у питању дисциплина већ биологија, те да је немогуће одредити универзалан, за све јединствен ритам сна и будности.

Код мушкараца и жена, на пример, дневни ритам се не мења једноставно са узрастом, већ су промене различите и ретко се подударају.

Аутор књиге, шалећи се, указује да се управо тиме може објаснити због чега се зрели мушкарци често жене младим девојкама. Велика је вероватноћа да ће унутрашњи часовници мушкараца од 40 до 45 година и жена од 30 до 35 година бити усклађени.

Још један фактор у подешавању наших унутрашњих часовника игра кључну улогу, а то је природна светлост. Чак и у соби са лустерима, осветљеност не премашује пар стотина лукса, док је на улици кишовитог дана ниво осветљености 1.000 лукса, а сунчаног чак 100.000. Познато је свима да се лети лакше будимо него зими.

Упркос томе, и у том случају постоје одређене нијансе. Свако нарушавање природног ритма, који регулише режим сна погоршава стабилност нашег унутрашњег часовника, односно целог организма.