Псећи њух у дијагностици рака плућа

Пси који су прошли врло специфичну обуку могу са великом сигурношћу да „нањуше" оболеле од рака плућа по њиховом задаху.

Вернер Глајхвајт је раније водио полицијске псе, а данас ради као председник аустријског Удружења паса за детекцију, истраживања и коришћење. Неке од животиња под његовим надзором трениране су управо за препознавање рака плућа, по разним мирисима у даху човека.

Пацијент најпре мора да надува балон, а потом ваздух из балона пусти кроз цевчицу. Поента је у томе, што ће цевчица забележети трагове свих супстанци које се затекну у ваздуху који је доспео из плућа пацијента. Цевчица се затим затвори и пошаље поштом. Резултати теста могу се очекивати након шест седмица.

Удружење је прегледало узорке неколико стотина особа.

„Један од пацијената имао је тумор величине четири милиметара на плућима, а на рендгенском снимку се није могао видети", рекао је Глајхвајт истакавши да су лекари тек касније, захваљујући рачунарској томографији, успели да га уоче.

Пацијент се на други, допунски преглед, одлучио само због чињенице да су пси нањушили тумор.

Упркос тим успесима и другим сличним потврдама да пси могу открити присуство канцерозних ћелија, немачки научници су скептични.

Хајделбершки лекар Феликс Херт, специјалиста за плућа на „Торакс клиници" (Thoraxklinik) Универзитета у Хејделбергу, која је специјализована за истраживање и анализу гасова које људи издишу, јесте скептичан.

Др Херт нарочито сумња у квалитетно транспортовање узорка у цевчици све до Аустрије.

Ипак, анализу даха не одбацује као ваљану методу и истиче да се радије ослања у техничке уређаје.

Уређаји које др Херт користи, такође, треба да омогуће препознавање рака на основу даха.

Сам Херт осмислио их је као справе величине мобилног телефона, које функционишу по принципу тестова алкохола у саобраћају.

„Још увек је нејасно шта пси, заправо, нањуше у даху. Супстанце које треба анализирати из задаха, нажалост, врло су испарљиве", истакао је др Херт.

Баш због тога у истраживањима које спроводи фрижидери играју битну улогу: пацијент дува у направу, која ваздух леди на минус 100 степени Целзијуса.

Гас постаје течност што испарљиве супстанце чини много постојанијим, а анализу и чување олакшава.

Упркос томе, прегледи су тешки и комплексни, па се још многи аспекти морају добро размотрити.

Једна од главних недоумица јесте да ли ће одређене намирнице јаког мириса које једемо утицати на резултате.

За сада, свака лабораторија има сопствена правила. У Хејделбергу су „под забраном", на пример, црвено месо, алкохол и бели лук.

Визија Феликса Херта је рутинско дување у апарате. То би, према његовом мишљењу, било јефтино, доступно и безопасно.

Наука, нажалост, још није далеко одмакла у развоју „електронских носева". Др Херт процењује да би могло проћи још пет година, пре него што дође до широке употребе такве технологије.