Заштитни гени основа дуговечности

Амерички научници успели су да издвоје скуп јединствених генетских варијација преко којих може да се, са 77 одсто сигурности, предвиди да ли нека особа може да доживи сто година.

Посматрани су геноми 1.055 белаца рођених између 1890. и 1910. године и упоредили их са 1.267 људи рођених касније.

Студија изведена на стогодишњацима показала је да је већини заједничко то што имају одређени број истих генетских варијација.

Анализирајући геном стогодишњака, лекари и биостатистичари открили су 150 генетских карактеристика знатно чешћих код дуговечних особа него код осталих.

„То не значи да постоји брзи тест да се утврди ко ће дуго живети, а ко неће. Здрав начин живота и други фактори такође су значајани", наводе чланови тима истраживача предвођени Паолом Себастијани и Томасом Перлсом са Универзитета у Бостону.

Међутим, како је рекао Перлс, истраживање би могло да укаже на начин утврђивања тога које особе могу бити подложне одређеним болестима раније, и могла би да се, уз даља истраживања, одреди одговарајућа терапија која би предупредила погоршање здравственог стања и развој болести.

„Седамдесетседам одсто тачности је врло висок проценат за генетски модел, али 23 одсто грешке такође указује на то да још много треба открити", рекла је Паола Себастиани.

Стогодишњаци су идеалан пример старења јер се болести које се доводе у везу са старењем, попут рака, кардиоваскуларних обољења и деменције, развијају после 90. године, наводе аутори студије објављене у америчком часопису Сајенс (Science).

Научници су утврдили да постоји 19 група стогодишњака, са различитим генетским „потписима". Неки гени имају утицаја на дужи живот, други одлажу разне болести старијег доба као што је деменција.

„Ови генетски 'потписи' показују различите путеве дуговечности", прецизирала је Себастијани.

Уопште узев, стогодишњаци су доброг здравља дуже него просечно становништво и код њих се не развијају болести које се доводе у везу са старијим добом све до 90. године, наводи се у студији.

Истраживачи су били изненађени када се показало да предиспозиција за дуги живот не настаје због недостатка генетских варијанти које повећавају ризик за развој болести, већ због постојања заштитних генетских варијанти, рекла је Себастиани.

Осим тога, 40 одсто „супер-стогодишњака", то јест особа старих више од 110 година, има по три специфичне генетичке варијанте.

„Идентификација тих генетских 'потписа' представља продор у персонализованом проучавању генома и медицини предвиђања, у оквиру којих би тај аналитички метод могао да буде користан за спречавање и откривање бројних болести, као и за циљано лечење", оценио је доктор Томас Перлс, специјалиста за геријатрију.

Перлс је упозорио да је ово врло комплексна генетска слагалица и да су научници још далеко од тога да разумеју како ти гени делују.