Хронични бол у леђима мења мозак и утиче на осећај сопственог идентитета

У новој студији истраживачи су утврдили да је хронични бол у леђима изазван покретом повезан са појачаном активношћу подразумеване мождане мреже (default mode network). Реч је о групи међусобно повезаних можданих регија које су активне током самопосматрања, размишљања о себи и спонтаног лутања мисли.

Ово откриће било је неочекивано јер се активност те мреже обично смањује током акутног бола, као што је краткотрајни бол који настаје додиривањем вреле рингле или ударцем коленом о сто.

Нова студија, објављена 5. октобра у часопису British Journal of Anaesthesia, указује на то да нагла погоршања хроничног бола могу да укључују мождане процесе који превазилазе оне задужене за регистровање болних надражаја.

Како мозак реагује на хронични бол

Хронични бол у доњем делу леђа, који траје најмање три месеца, један је од водећих узрока инвалидитета у свету. Сматра се да, када се хронични бол први пут јави, мрежа можданих регија позната као „неуроматрикс бола“ постаје преосетљива, због чега бол може да потраје и након што болни надражај престане.

Иако научници знају да је хронични бол повезан са променама мождане активности, још увек не разумеју у потпуности шта се дешава када покрети изазову нагло појачавање већ присутног бола.

Да би то испитали, истраживачи су укључили 114 одраслих особа са хроничним болом у доњем делу леђа и помоћу функционалне магнетне резонанце испитивали њихову мождану активност. Ова метода мери промене у протоку крви, које служе као посредни показатељ активности мозга.

Након почетног снимања, истраживач је помогао сваком учеснику да подигне ногу све док се бол у леђима не појача. Нога је затим задржана у том положају 10 секунди, а потом спуштена.

Истраживачи су одмах након овог покрета који изазива бол поново снимали мозак учесника и упоредили резултате са претходним снимцима. У просеку, током теста пријављени интензитет бола повећао се за 23 одсто.

Као што се очекивало, током покрета ноге истраживачи су уочили појачан проток крви у можданим регијама задуженим за обраду бола и покрета. Међутим, открили су и повећану активност у кључним деловима подразумеване мождане мреже, која је обично активнија када особа размишља о себи, присећа се сопствених животних искустава или једноставно пушта мисли да слободно лутају.

Студије показују да акутни бол смањује активност подразумеване мождане мреже, вероватно зато што усмерава свест на нешто што се доживљава као спољашње у односу на сопствено биће.

„Када смо видели први круг анализе, запитали смо се: ’Да ли смо ово урадили како треба?‘“, рекао је за портал Лајв сајенс, коаутор студије Морган Ђанола, постдокторски истраживач на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу.

„Уопште нисмо очекивали да ће подразумевана мождана мрежа бити укључена“, изјавио је за Лајв сајенс коаутор студије Фадел Зејдан, неуронаучник са истог универзитета. „Очекивали смо да ће њена активност бити толико смањена да смо морали три пута да проверавамо резултате како бисмо били сигурни да су исправни.“

Истраживачи су учеснике изложили и болном топлотном надражају на листовима, што је уобичајена метода за проучавање мождане активности током акутног бола. За разлику од бола у леђима изазваног покретом, топлотни надражај био је повезан са смањеном активношћу у једном делу подразумеване мождане мреже, што указује на то да су у ова два случаја могли да делују различити механизми.

Када бол постане део унутрашњег доживљаја

Учесници који су пријавили интензивнији хронични бол у леђима имали су израженију повезаност између подразумеване мождане мреже и регија мозга које обрађују надражаје из леђа. Аутори студије закључили су да хронични бол може да се испреплете са начином на који људи доживљавају себе и сопствено тело.

„Из перспективе доживљаја себе као средишта сопственог искуства, овај налет бола готово је постао део онога што они јесу“, рекао је Зејдан.

Кетрин Мартучи, неуронаучница са Универзитета Дјук која није учествовала у истраживању, похвалила је експериментални приступ. Она је истакла да истраживачи обично избегавају покрете током снимања мозга јер они могу да наруше јасноћу снимка.

Ова студија је, како је Мартучи навела у имејлу за Лајв сајенс, успешно заобишла тај проблем снимањем мозга пре и после покрета који изазива бол.

Ипак, она је указала на то да уочена мождана активност може да одражава и бол који траје након подизања ноге или анксиозност изазвану тим покретом. Поред тога, студија није могла да утврди да ли уочене промене мождане активности доприносе настанку хроничног бола или се развијају као последица бола.

Упркос тим ограничењима, Зејдан и његове колеге сматрају да би резултати истраживања могли да помогну у развоју будућих терапија за хронични бол. Оне би могле да буду усмерене на начин на који људи доживљавају и разумеју сопствени бол, уместо да се баве искључиво самим болним сензацијама.

Зејдану је, иначе, током спровођења студије и самом почео да се јавља хронични бол у леђима. Он сматра да претходна искуства и сећања на живот са хроничним болом могу да утичу на мождане процесе до те мере да сам бол постане део осећаја сопственог идентитета.