Гени откривају везу између љубави према луку и мањег ризика од болести

Ново истраживање међународног тима научника донело је занимљива открића која се односе на лук.

Тим је утврдио да је наклоност према мирису и укусу лука повезана са мањим ризиком од развоја дијабетеса типа 2 и повишеног крвног притиска. До тог закључка дошло се занимљивим путовањем кроз генетику, а истраживачи верују да би овај приступ могао да помогне у откривању поузданијих и прецизнијих веза између исхране и здравља.

„Наше истраживање показује да су гени задужени за укус и мирис обећавајући алати за проучавање везе између исхране и болести и да могу да ојачају доказе о узрочно-последичним везама у нутриционистичким истраживањима“, каже генетски епидемиолог Данијел Хванг са Универзитета Квинсленд у Аустралији.

„То је важно јер су нам потребни бољи начини да разумемо како исхрана утиче на болести као што су дијабетес, срчана обољења и рак“, додаје Хванг.

Истраживачи су започели рад анализом података више од 160.000 људи старости од 37 до 73 године из британске базе здравствених истраживања, која је обухватала и генетске податке и прехрамбене навике испитаника.

Анализа је открила стотине повезаности у оквиру 96 прехрамбених склоности. Међу њима су се нашли генетски варијанти повезани са склоношћу ка белом луку, грејпфруту, црном луку, рену или васабију, бобу и додавању соли у храну.

После анализе 325 гена повезаних са укусом и мирисом и 140 различитих намирница, једна веза се посебно издвојила: склоност ка луку и специфична варијанта гена рецептора за мирис ОР2Т6.

Ова повезаност је потом потврђена у мањој бази података млађих испитаника, старих око 25 година, што показује да ова варијанта гена представља добар показатељ наклоности према луку у различитим старосним групама.

То је важно јер су наши гени одређени рођењем и не могу бити измењени животним навикама или утицајима из околине.

На пример, развој дијабетеса може некога подстаћи да промени исхрану, али не може да промени гене које је наследио.

Након успостављања те везе, истраживачи су анализирали одвојене генетске скупове података како би повезали варијанту гена ОР2Т6 са здравственим исходима.

Ту се показало да је ова генетска особина повезана са мањим ризиком од повишеног крвног притиска и дијабетеса типа 2.

Овај поступак, у којем се непроменљиве генетске варијанте користе као замена за податке које испитаници сами пријављују, попут уноса хране, назива се Менделова рандомизација.

„Истраживања у области исхране заснована на Менделовој рандомизацији се шире, а студије разјашњавају узрочне ефекте конзумирања кафе, алкохола и млека“, наводи Хванг.

Овај приступ помаже у превазилажењу проблема који је поменут на почетку – чињенице да веза између исхране и здравља често није сасвим јасна.

„Упркос овом напретку, испитивање намирница и начина исхране методом Менделове рандомизације и даље је изазовно, јер је тешко пронаћи валидне генетске маркере који поуздано одражавају оно што људи заиста једу“, објашњава Хванг.

Фокусирањем на гене задужене за укус и мирис, истраживачи сматрају да се може успоставити јаснија веза између генетике и прехрамбених склоности, пошто управо укус и мирис у великој мери одређују шта волимо да једемо.

За сада, повезаност између љубави према луку и бољих здравствених исхода још не представља доказ директне узрочно-последичне везе.

Истраживачи наглашавају да резултате треба потврдити на већим и разноврснијим групама испитаника пре него што се донесу било какви коначни научни или клинички закључци.

Ипак, постоји нешто што свакако заслужује даље проучавање, а могуће је да су у питању биоактивна једињења присутна у луку.

Научнике, међутим, највише занима да покажу да њихов приступ заснован на генима укуса и мириса заиста функционише.

Иако се у анализи само једна намирница издвојила као снажан кандидат, то се у извесном смислу може сматрати предношћу, јер указује да је анализа довољно робусна да издвоји само заиста значајне повезаности.

Процењује се да нездрава исхрана сваке године доприноси око 11 милиона превремених смртних случајева, што је висока цена превелике количине заслађених напитака и недовољног уноса воћа и поврћа. Уз више оваквих истраживања, можда ћемо бити у могућности да то променимо.