У ишчекивању нове стратегије за ментално здравље – какве предрасуде може донети Алцхајмер

Алцхајмер је болест која доноси заборав – оболели не препознаје своје окружење, бришу се сећања на најближе, на пријатеље… Било је случајева да оболели оде од куће и никада се не врати.

„Са проблемом Алцхајмера сусрели смо се још давних дана када је мама имала 76 година а сада има 86. наша борба дуго траје. Оно што је нас иницирало да видимо шта се дешава са њом је једне ситне лажи којима се она свакодневно користила. Кажу да су то јако интелигентни људи и да просто умеју да то сакрију дуги низ година. Кренули смо у потрагу за лечењем, медикаментима и терапијом која је умногоме смирила њен темперамент. Јер смо у неком тренутку имали борбе и сукобе са њом да се изборимо шта је реалност а шта није реалност”, каже Ивана Божић.

Реалност с којом се породице оболелих суочавају ни мало није ружичаста. Када брига о оболелом нема с ким да се дели, још је теже. Ангажовање неговатељице коста и више од хиљаду евра.

Иницијатива и петиција са шест хиљада потписа за отварање дневног боравка у Београду, пре три године, остала је на обећању надлежних. Зато су се у Српском удружењу сами организовали.

„Као град са највећим бројем старих, и као град са највећим бројем и оболелих од неког облика деменције, има их 30.000, треба једно место где би људи могли да доводе своје драге особе, да им макар једном недељно демонстрирамо, колико је важно да они имају осмишљен садржај, нешто од овога што ми радимо овде једном недељу, сродници настављају да раде у кућним условима осталих дана”, изјавила је Нада Сатарић из Српског удружења за Алцхајмерову болест.

„Важно је да сваку врсту могућности да радите нешто са човеком који има демензију радите, да читате, без обзира што ви мислите да они не разумеју, да га загрлите. Јер људска емоција је нешто што је свевремено и без обзира коју болест имате, ви је још увек поседујете, још увек то може да боли, шта год да боли”, каже Жељка Цвјетан Гортински, драма-терапеут и слободни уметник.

Оболели од Алцхајмера и њихове породице на терапију у удружење долазе једном недељно.

„Врло смо срећни што сваког четвртка имамо прилику да маму доведемо, јер се заправо и она много томе радује и она ових других дана прича шта они овде раде, како се играју и како је пуно значи, како је овде грле, како сви воле. Тако да мислим да је једна врло здрава прича за њих”, каже Ивана Божић, ћерка оболеле.

Када болест уђе у кућу, породица често наставља живот у потпуној изолацији. Нарочито у окружењу где се и даље стиде због болести.

„У овом дружењу, упознала сам господина који је јако рано оболео од ове болести, а један је велики ум и велики таленат био, тако да, нажалост, то може да се деси свакоме, без обзира на животну доб. Мислим да су код нас једноставно такве догме да људи се стиде тога. Мени не би требало зато што мислим да они на тај начин што се стиде и крију, губе и та пријатељства. Маме још увек долазе пријатељице које знају о чему се ради и које поједнако воле само имају неки другачији однос са њом и неку нежнију причу и онако блажу”, додаје Ивана Божић.

Можда би се и предрасуде брже рушиле када би се више пажње посветило менталном здрављу нације, кажу у Удружењу. Стратегија за ментално здравље истиче догодине када се очекује доношење нове.

Надају се бољим резултатима али очекују и издашнији буџет. Пре три године, подсећају, за ментално здравље из буџета издвојено је једва 1,43 одсто.