Људи као саламандери?

Израстање ампутираних удова, сломљеног кичменог стуба, па чак и оштећеног мозга могло би једног дана да постане реалност за човека као што је то за водоземце, након што су научници открили ген који је кључ ове готово чудотворне појаве.

Истраживачи су установили да ген п21 блокира моћ излечења, коју још увек поседују нека бића, као што су нпр. саламандери, а коју су људи и остале животиње изгубили током еволуције.

„Искључивањем" овог гена процес би могао поново да се покрене, тврде научници.

Стручњаци Вистар института у Филаделфији открили су да се изгубљено или оштећено ткиво регенерише код мишева који немају ген п21.

За разлику од типичних сисара, код којих повреде зарастају ожиљком, код ових мишева формира се бластем, структура која се доводи у везу са брзим растом ћелија.

Истраживачи са Вистара наводе да се, услед губитка п21, ћелије ових мишева понашају више као ембрионске матичне ћелије него као зреле ћелије сисара. То значи да оне више стварају него што зацељују ткиво.

Студија, објављена у часопису "Proceedings of the National Academy of Science", пружа чврсте доказе за повезивање регенерације ткива са контролом деобе ћелија.

Истраживачи су „искључили" ген п21 мишу који је имао оштећене уши, што је омогућило да му оне поново израсту.

Истраживачи наводе да би се то једног дана могло применити и на људе, пише лондонски „Дејли телеграф".

„Слично као гуштер који је изгубио уд, овај миш ће заменити недостајуће или оштећено ткиво здравим ткивом на коме нема ожиљка", објаснила је професор Елен Хебер-Кац, која предводи истраживање.

„Иако тек почињемо да схватамо последице овог открића, можда ћемо једног дана бити у стању да убрзамо зарастање повреда код људи привременим искључивањем гена п21", истакла је америчка научница.

„У нормалним ћелијама, ген п21 понаша се као кочница која блокира циклус ћелијске прогресије у случају оштећења ДНК, спречавајући деобу ћелија и могућност да постану канцерогене", навела је Хебер-Кац.

Истраживачи стога предлажу да се у будућим терапијама ген п21 искључује током процеса зарастања ране и само локално, на месту повреде. То би могло да се постигне локалном применом лекова, што би требало да сведе на минимум нуспојаве.