Дан особа са аутизмом: Зашто су деца наши највећи учитељи

Други април се у свету и код нас обележава као Дан особа са аутизмом. Особе са тим поремећајем углавном имају просечну или натпросечну интелигенцију. Јелена Шебез Инић је мајка петнаестогодишњег аутистичног дечака Луке и има профил „Дневник једне аутистичне маме”.

„Ми аутизам не живимо само другог априла него и осталих 365 дана, тако да је наш дневник врло шаролик. Често подсећа на дневник који би исписала свака неуротипична породица, али има и изазовне тренутке“, рекла је у Јутарњем програму РТС-а, Јелена Шебез Инић, чији Дневник аутистичне маме на друштвеним мрежама прате хиљаде људи.

Додала је да су међу тим „изазовним тренуцима“ - потреба прихватања у друштву и прича о школовању деце са аутизмом. Како истиче, у целој проблематици прихватања - „деца су наши најбољи учитељи“.

„Деца су та која не дискриминушу, она уче од нас одраслих и моје дете је имало срећу па је било и још увек је међу другарима који га прелепо прихватају баш таквог какав јесте, помажу му до те мере да се прилично осамосталио неким активностима“, каже Шебез Инић.

На питање о смеру у којем иде инклузија, одговара да је „инклузија код нас ушла на велика врата и да је потреба наше деце и њихово људско право“.

„Иде ситним корацима, али се дубоко надам да, ако будемо гласније причали, ако будемо људима показали да то није нешто од чега треба да беже, него да пригрле, и да схвате да је то само другачији начин размишљања, да ће бити боље - само треба да будемо мало гласнији“, истакла је гошћа Јутарњег програма.

Лука свира клавир, иде и у музичку школу, иако су, како његова мајка каже, било проблема, и да су поједине музичке школе за Луку затвориле своја врата.

„Свако може да нађе место под овим сунцем, само је потребно да ослушне потребе свог детета, да се консултује са стручњацима“, истиче Шебез Илић.

Лука има млађег брата Петра.

Њих двојица прелепо функционишу, показала сам им да не постоји разлика између њих двојице да их волим једнако и да не постоји разлика. У неким ситуацијама Петар је тај који је терапеут Луки и који га учи свему. Ево, скоро, стручњаци нису знали како да му изваде крв на једном институту. Петар је после тога, пошто је видео колико је Лука тужан, данима му је причао и покушавао... Добили смо и онај апаратић. До те мере је то ишло, да су њих двојица сами извадили крв без бацања, без вриштања, без стреса. Петар је тај који је са осам година успео да покаже брату да вађење крви није страшно“, испричала је гошћа РТС-а, која је позвала родитеље деце са аутизмом да о томе гласно говоре, јер ће тако та деца бити „видљива и прихватљива друштву и систему“.