Епидемије кроз векове - од чуме до шпанске грознице

"Девет баба, голих као до мајке рођених, за једну ноћ према ватри, без свеће, тајно преду и ткају кошуљу". А кроз кошуљу се провукао кнез Милош Обреновић. "Његова породица, његов двор, колико год био скроман у то време, његови момци, односно телохранитељи, прошли су испод те кошуље да би их чума обишла", објаснио је историчар Чедомир Антић.

Како се веровало и како је, према казивању очевидаца забележено 1874. године, то је био један од начина да се избегне опака зараза, која је код Срба била познатија као чума. Према народном веровању представљена је као стара, ружна жена која ноћу убија људе а нарочито децу.

Та последња, велика епидемија куге у Србији владала је око 1837. године.

"Том приликом, по први пут Србија је имала озбиљне и сасвим модерне мере лечења и превенције и карантина, међутим пошто је то било време великог прелаза, кнез који је био човек из народа, који је разумео народ и није хтео да престане де буде његов део, за сваки случај применио је и одређене обичаје", додао је Антић.

Али нису само сујеверја из тог доба остала забележена.

"У књизи старој нешто више од 30 година Кнежевина Србија 1830-1839 године, професор Љушић бележи то да је у то време одбрана од куге у Србији била истоветна као и у Аустрији. У то време негде око 212 људи је умрло, што је релативно мало у односу на то колико куга може да буде страшна и смртна. У то време је у Италији умрло више људи", каже историчар Антић.

Контумац у Земунском парку 

Србију је од заразних болести у то доба, тачније од 1730.  па све до 1872. године штитио и велики карантин, Контумац, који се налазио на територији Земунског парка. Пре него што би из Турског царства и Београда прешао у Земун и Аустрију, сваки путник морао је да проведе у просеку по шест недеља у карантину.
 
"У то време из земунског Контумаца, карантина, доведен је Карло Нађ, познати лекар из тог времена и он је организовао истоветни систем лечења у Србији", каже Антић.

Карантини су били први и најважнији бедеми одбране у перодима када су владале смртоносне епидемије. Реч карантин потиче од италијанске quarante, што значи четрдесет. Управо толико дана венецијанске власти средином 15. века прописале за изолацију болесних, заражених кугом. Али колико је изолација важна знало се много раније. Да би побегао од "црне смрти" , пандемије која је усмртила трећину тадашње европске популације, Цар Душан се склонио на Свету гору.

"Он тамо не одлази сам већ са собом води своју супругу царицу Јелену као и сина сина Уроша", каже Јелена Миловановић, историчарка уметности.

Ово је био преседан којим је нарушен јединствени поредак вишевековне монархије.

"Не само да женска нога није смела да ступи на њихово тло, већ је била забрањена и употреба женки животиња. Они ће тамо провести осам месеци, далеко од свих државних послова, што је додатан указатељ на то који страх и опасност су владали читавим континентом", испричала је Јована Миловановић.

Стање и јесте било тада озбиљно, а правила карантина морала су се још озбиљније поштовати о чему сведочи случај забележена у Дуборовачком карантину.

"Дубровник је, зна се, растао у крилу српских земеља. Зна се да је постојао један простор у који је долазила сва стока и све што је улазило на неки начин било је контролисано. Једном приликом један капетан је увезао неку вуну која је донела заразу, и кажу да је он у мукама убијен", рекао је историчар Чедомир Антић.

Држава почиње озбиљније финансирање здравства у 20. веку 

Изолација, односно карантини били су једина епидемиолошка мера не само у Србији већ и у целој Европи у којој су здравствене службе биле на примитивном нивоу. Тек у 20. веку појављује се савременије и масовно здравство које финансира држава.

"Међутим неки савременици кнеза Милоша говоре о томе да већ у то време почиње превенција, до средине 19. века размишља се и о неким вакцинацијама. Говори се о томе да млађи људи немају трагове од богиња а да се међу старијима то може препознати", каже Антић.

Познати српски лекар Лаза Димитријевић 1893. године у свом делу Како живи наш народ, пише о томе колико су хигијена и медицина заостале по селима, али наводи и неке интересантне податке.

"Он говори о томе како увози некакаву мају, то је некакава вакцина, да подсетимо, то је време у коме се врло мало зна о имуносистему. Тек ће завршити медицину људи који су почетком 20. века добили Нобелове награде за то. Тек у то време се развијају лекови за туберкулозу", каже Антић.

Поред куге у Србији су тада владале и колера, велике и мале богиње.

Сребрне игле и вакцина 

"Све до краја деведесетих година 19. века, између два одсто и седам одсто војника који су служили војску, оболели су од малих богиња. Већ у време када почиње један тренд у Европи, говоримо о средини 19 века, сребрном иглом са дечије красте се наноси та, да кажемо вакцина", објаснио је Чедомир Антић.

Први светски рат донео је нову пошаст - тифус.

"Изгледа да је боловало између 600.000 и милион људи, ми не знамо колико, смртност је била изузетно висока, неки кажу 100.000 неки 125.000 људи", додаје историчар.

Крај Великог рата није донео апсолутни мир, бар не у обалсти здравства. При крају сукоба појавила се нова пандемија од које је било заражено 500 милиона људи широм света. Процењује се да је између 50 и 100 милиона људи умрло, око пет пута више него што је погинуло у рату.

"То је свакако највећа епидемија у историји људског рода. Данас, ако читате у медицинским енциклопедијама, видећете да грип има смртност од 0,05 одсто до 20 одсто. Та шпанска грозница је та страшна најсмртоноснија епидемија", испричао је Чедомир Антић.

Верује се да последице тада не би биле толико застрашујуће, да се две највеће пошасти, болест и рат нису преклопиле.