Има ли места за псе-терапеуте у српским болницама?

Фотографије деветогодишњег аутистичног дечака који је увек у пратњи лабрадора Мејха обишле су свет. Пас му помаже да се осећа сигурније и смиреније. Није га напуштао ни док су му давали анестезију због снимања на магнетној резонанци.

Болнице су, зато што родитељи болесне деце широм света верују да животиње помажу малишанима, у протокол о лечењу почеле да уписују и псе терапеуте. Тога у Србији нема.

Психолог Вукашин Чобељић из Дечје клинике у Тиршовој каже да у иностранству постоји дугогодишња пракса јер животиње делују позитивно и умирујуће.

„Болница је специфична, праћена је болним интервенцијама, некад одвајањем од породице, али и досадно. Животиња може да попуни и такве тренутке“, објашњава Чобељић.

У свету постоје специјализовани центри у којима се пси обучавају и одакле их породице узимају. Код нас су такви примери спорадични и углавном су у вези са терапијом јахањем коња. Таквих центара у Србији има неколико.

Марија Јолдић из Националне организације за ретке болести сматра да пацијенти и њихове породице не знају за такве методе.

„Не препоручују их сами лекари, једино ако сами сазнају путем интернета и друштвених мрежа, тако да за сада нисмо имали захтеве, али ако их буде ми ћемо покренути иницијативу“, каже Јолдићева.

Да животиње лече, сведочи историја. Пас Сигмунда Фројда, чау-чау по имену Јофи, често је био присутан у ординацији јер су пацијенти тада били опуштенији и спремнији на разговор.

Пси помажу и слепима и слабовидима. Нажалост, ни та помоћ није системски организована и своди се на иницијативу корисника. Да би пас ушао у болницу, морао би да прође и обуку и здравстевну контролу.

Улаз животињама у наше здравствене установе за сада је забрањен.