Тепање партнеру нас враћа у детињство

Тепање може људима са стране да се чини прилично отрцано, али постоји научно објашњење тепања и сличног понашања, а његова је основа неурохемијске природе и повезује се с првим осећајима задовољства и испуњења које смо имали још у раном детињству, пише сајт Сајколоџи тудеј, преноси Танјуг.

Наука то објашњава тако да се тепањем и дечјим говором особа несвесно враћа у детињство, делимично зато што је романтична веза биохемијски структурирана на исти начин као и наши први доживљај љубави још у раном детињству, односно љубав коју смо добијали од наших родитеља.

Исти неуротрансмитери у мозгу су активни у оба сценарија, а за такве емоције одговорна су три хормона: допамин, фенилатиламин и окситоцин.

Допамин је хормон који у мозгу активира центар за награђивање и зато, баш као што то раде мајка и дете, парови желе да проведу што више времена заједно.

Такође, лучење допамина у оваквим ситуацијама даје нам позитивне осећаје задовољства, узбуђења, усхићења, енергију и појачан фокус и пажњу.

Фенилатиламин је одговоран за физичку љубав међу партнерима, а реч је о „хемикалији љубави“ која код парова индукује исте еуфоричне осећаје које мајка и дете имају једно према другом.

Окситоцин називају и „љубавним лепком“, хормоном који спаја и чини да се осећамо заштићеним, сигурним и делимо дубока интимна осећања са неком особом.

На почетку живота лучи се током дојења и размене физичке нежности између деце и родитеља, попут љубљења и грљења, а када су мајка и дете раздвојени, обоје могу да осете снажну чежњу једно за другим, као и партнери у љубавним везама.

У љубавним везама окситоцин се лучи за време оргазма.

У детињству, објашњавају психолози, имамо универзалну потребу да будемо безусловно прихваћени, а управо су љубавне везе релације у којима тражимо поновну потврду таквог стања и идентитета личности коју ће неко волети безрезервно и прихватати је без икакве критике.

Психолози објашњавају да у вези тежимо ка томе да се поново осећамо вољено и прихваћено као никада раније, односно као никада после детињства. И ово се, додају психолози, не односи само на тренутни осећај, него и на страх од тога да ћемо бити остављени и напуштени, што је највећа ноћна мора сваког детета.

Дакле, тепање и дечји говор могу звучати спонтано, али на једном дубљем, подсвесном нивоу, реч је о несвесној стратегији да особу којој тепамо „убедимо“ у исте оне емоције које имамо према њој, тражећи потврду и одобравање.