Ни пећинским људима се није ишло у тазбину

Амерички научници су обелоданили да поседују доказе да су пећински мушкарци живели и умирали у месту рођења, а да су им се жене придруживале, долазећи из удаљених крајева.

Студија, објављена у часопису Нејчер (Nature), нуди потпуно нови увид у друштвено ткиво аустралопитекуса, изумрлог рода хоминида, блиско сродног рода човека, који је живео на југу Африке пре око два милиона година.

Својим резултатима, истраживање доводи у питање претпоставку да су наши далеки преци напустили четвороножни положај и почели да ходају на две ноге како би лакше превалили веће раздаљине у потрази за храном.

Будући да мушкарци, као што се у студији истиче, нису одмицали далеко од својих склоништа, могло би се закључити да је прелазак на усправно ходање било подстакнуто неким другим потребама.

Досад се веома мало знало о начину живота и сродничким везама наших далеких предака.

„Лобање и зуби дају штуре информације", објашњава Мат Спонхајмер, професор антропологије са Универзитета у Колораду и коаутор студије.

Да би учинили да кости „проговоре", Спонхајмер и његове колеге су посегли за методом достојном Шерлока Холмса и у неколико зуба старих два милиона година дошли до доказа о понашању аустралопитекуса.

Сасвим мале варијације у атомима тешког метала стронцијума одговарају разним типовима тла и стена, што помаже у идентификацији географских локација.

С озбиром на то да се уграђује у зубну глеђ само током првих година живота, стронцијум нам омогућава да сазнамо да ли је неки примат рођен у месту у којем је живео и умро.

Истраживачи су проучили зубе 19 јединки - осам аустралопитекуса африкануса и 11 парантропуса робустуса, који су живели пре 2,4 до 1,7 милиона година.

Обе врсте су живеле у шумовитим саванама, хранећи се, највероватније, воћем, травом, семенкама и коштуњавим плодовима.

Ласерском анализом изотопа стронцијума установљено је да је свега 10 одсто мушке популације потицало изван подручја у кругу од 30 километара у којем су живели и умрли, а да се чак 50 одсто представница женског пола доселило.

Из тога следи закључак да су, за разлику од жена које су често потицале из удаљених крајева, мушкарци ретко залазили даље од неколико километара од своје пећине.

„Имамо први директни увид у географско кретање раних хоминида. Испада да су, пре свега, женке напуштале првобитну заједницу", оценила је Сенди Копленд која је предводила стручни тим.

Осим тога што је изазвало изненађење у научним круговима, истраживање је довело у питање и досадашње објашњење о разлозима који су подстакли примате да почну да се крећу усправно, уместо четвороношке.

„Претпостављали смо да ће више хоминида потицати из других крајева, пошто се обично мисли да је еволуција бипедализма (кретања на две ноге) последица потребе људи да прелазе велике раздаљине", наводи професорка Копленд, додајући да нови докази упућују на закључак да је усправно ходање еволуирало из других разлога.