Немац после несреће на скијању добијао нападе због судокуа

Двадесетпетогодишњи мушкарац из Немачке новембру 2008. године је био на скијању када га је лавина оборила и оставила без свести, затрпавши га под снегом око 15 минута. Док је био заробљен, ткива његовог тела остала су без довољно кисеоника, што је довело до стања познатог као хипоксија.

Његов пријатељ га је извукао и одмах започео кардиопулмоналну реанимацију, након чега је пребачен у болницу, навео је за Лајв сајенс Беренд Федерсен, неуролог са Универзитета у Минхену и главни аутор извештаја о овом случају.

Хипоксија је код мушкарца изазвала поремећај покрета, услед којег су се јављали неконтролисани трзаји мишића ногу приликом ходања и мишића уста приликом говора. Такви трзаји нису били присутни у рукама.

Након боравка у болници, мушкарац је пребачен у рехабилитациони центар. Током боравка у тој установи започео је решавање судоку загонетки, активности којом се редовно бавио и пре повреде.

Док је решавао судоку, мишићи његове леве руке почели су да се трзају. Међутим, ти покрети би одмах престали када би престао да ради на загонетки.

Изгледало је да мушкарац има клонусне нападе – репетитивне трзаје – у руци током решавања судокуа, па је медицински тим урадио снимања мозга како би боље разумео шта се дешава.

Електроенцефалограм, који мери активност на површини мозга, показао је да пацијент има образац напада у десној центропаријеталној регији, што значи да напади потичу из централних и паријеталних делова десне мождане хемисфере. Магнетна резонанца није показала знаке болести или абнормалности које би могле да објасне нападе.

Затим је урађена функционална магнетна резонанца док је пацијент решавао судоку. Ова врста снимања прати активност мозга путем протока крви. Снимци су показали „широко распрострањену активацију“ мозга, при чему је активност у центропаријеталном кортексу била посебно изражена, навели су лекари у извештају о случају.

Детаљнија анализа коришћењем технике дифузионог тензорског снимања, која прави мапе белих можданих влакана, показала је мањи број инхибиторних влакана у том делу мозга.

Губитак тих инхибиторних влакана, која иначе држе активност можданих ћелија под контролом, довео је до троструког повећања активности нерва који се спушта низ пацијентову леву руку. Лекари су навели да је хипоксија коју је доживео током лавине „највероватнији“ узрок овог оштећења.

Прекомерна активација десног центропаријеталног кортекса довела је до фокалних епилептичких напада, односно напада који су ограничени на један одређени део мозга. Конкретно, код пацијента се развила рефлексна епилепсија, при којој нападе изазивају одређени надражаји, као што су специфична светла или музика.

У овом случају, тродимензионалне слике које је пацијент замишљао док је решавао судоку покретале су нападе, рекао је Федерсен. Пацијент није имао клонусне нападе током читања, писања или рачунања, али су лекари могли да изазову напад дајући му друге визуелно-просторне задатке, као што је ређање насумичног низа бројева од најмањег ка највећем.

Пацијенту су прописани антиепилептички лекови, који су зауставили нападе. Према извештају, до 2015. године био је без напада више од пет година. Такође је пролазио кроз физикалну терапију, која је ублажила трзаје које је имао приликом ходања и говора.

Такође, престао је да решава судоку загонетке.