Зашто је Европска унија „украла" своју химну 

Европска химна прославила је ових дана 54. рођендан – дан када је обрада дела Оде радости, из Бетовенове IX симфоније постала официјелна химна једне европске организације. 

Али, не Европске уније,  која те 1972. није ни постојала, него Савета Европе,  прве паневропске организације, са седиштем у Стразбуру, основане још 1949. са циљем заштите људских права, демократије и владавине закона. 

Откуд онда иста мелодија и као химна Европске уније?

Тринаест година касније Европскe заједницe, претеча ЕУ, усвојиле су исту ту химну као своју. Нису је баш украле, Савет Европе ју је самоиницијативно уступио.

Исти је случај био и са европском заставом, дванаест жутих звезда на тамноплавој позадини, симбол савршенства и потпуности, алузија на дванаест апостола, број месеци у години или Херкулове подвиге. Оригинални дизајн Арсена Хајца је пре 70 година,  још у децембру 1955. Комитет министара Савета Европе усвојио као званичну заставу организације. 

Међутим, тридесет година касније поклонио ју је и другој организацији, па су је институције Европске заједнице усвојиле 1983. и од 1986. почеле да користе као своју, али и као синоним за заједнички европски политички пројекат, који уједињује све народе на континенту.

Наравно, маркетиншки тимови и пи-арови Савета Европе, организације која сад броји 46 држава чланица, деценијама након тога чупали су косе због овако несмотрених потеза челника организације,  који су само уносили додатну забуну и утицали да шира јавност још више брка две потпуно другачије организације,  што је и данас случај. 

Поготово што главна извршна институција ЕУ, Европски савет, има готово исто име као и старија организација, Савет Европе, која годинама муку мучи да свој имиџ у јавности истакне и да постане видљивија.

Зато нека вас не чуди кад и данас много пута у медијима видите вест о Европском савету илустровану фотографијом зграде Савета Европе или обрнуто,  причу о некој одлуци Парламентарне скупштине Савета Европе, уз видео материјал зграде Европског парламента, који се притом налази такође у Стразбуру,  директно прекопута седишта Савета Европе. 

И међу новинарима је често пометња, а камоли међу онима који информације примају, и које им у великом броју случајева „уђу на једно, а изађу на друго уво".