Стоп за децу – необични јужнокорејски друштвени феномен

У последњих петнаестак година у Републици Кореји шири се и с времена на време жестоке расправе изазива необични феномен искључивања мале деце из угоститељских објеката – у тој далекоисточној земљи више није неуобичајена пракса да власници ресторана и кафића забране улаз деци испод 12 или 13 година старости, јер су сувише немирна, бучна, па и потенцијално опасна у смислу да могу да проузрокују мање незгоде.

Да мала деца немају довољно стрпљења да дуже мирују и да не познају одређене конвенције које одрасли поштују, наравно, истина је која је важила и раније. Оно што се у тој земљи променило последњих година је спремност одраслих да трпе несташлуке млађих нараштаја и, сматрају социолози, уопште гледање Корејаца на децу као такву – по њима, у тој држави, која већ дуже поседује најнижу стопу рађања на свету, од само нешто више од 0,7 деце по жени у репродуктивном добу, малишани су од природног, жељеног и драгоценог, па чак по старим конфучијанским породичним вредностима обавезног чиниоца у људском битисању, постали само један од више могућих животних избора, па чак и једна врста луксуза.

Многи старији грађани додали би и да се променио начин одгоја деце – да се сада, када је друштво материјално богатије него пре и када се у свакој породици (евентуално) рађа по једно чељаде, деци много више повлађује и допушта, због чега данас нису толико дисциплинована као пре – отуд је више јурњаве и дреке у јавним објектима.

Дискриминација деце, дискриминација родитеља

Сви јужнокорејски новинари и научници слажу се да су корени феномена (местимичног) искључења мање деце из угоститељских објеката пословне, односно финансијске природе. Наиме, широко је познат случај из града Пусан, где је 2013. један ресторан био присиљен да муштеријама исплати високу одштету од 41 милиона вона (28.800 долара по садашњем курсу) због тога што се њихово десетогодишње дете две године раније у њему опекло врелом водом након што је ударило у конобарицу. Иако је оценио да је део одговорности за незгоду на родитељима, суд је донео одлуку да строго казни угоститеља.

Било је и других, мањих случајева, попут оног у граду Тегуу, где је 2008. гостима традиционалног ресторана додељена одштета од 11 милиона вона (7.700 долара) јер је њихово двогодишње дете претрпело опекотине сударивши са са конобарицом која је носила роштиљ.

У Јужној Кореји пуно је малих ресторана домаће хране који преживљавају на врло ниским маржама и услуге пружају најсиромашнијим слојевима становништва, за које су такви новчани пенали практично погубни – нокаут након којег нема устајања. Део ресторанџија зато је почео да одбија муштерије с малом децом како би избегао судбину ресторана у Пусану.

Међутим, временом је постало јасно да се многи угоститељи бојкоту малишана придружују стога што сматрају да, због дечјег плача, вриске и гласне игре, губе муштерије, нарочито оне који боравак у кафићима желе да посвете раду на компјутеру, читању новина и писању порука. Има и оних који се правдају тиме да деца просипају храну и пиће или се жале на то да родитељи у ресторану пред другима мењају деци пелене и сличне друге појаве које изазивају гађење код посетилаца.

Када се пракса забране улаза малој деци толико проширила да су почели да је примећују новинари, у јавности се распламсала ватрена дебата. Угоститељи су дужни да се потруде да осигурају безбедност посетилаца и воде рачуна о деци када раде јер су они ти који су одрасли – гласио је аргумент критичара, чији је најубојитији пуцањ била осуда да је третирање деце као штеточина не само морално ниско већ и представља дискриминацију најмлађих, односно, кршење права деце. Они томе додају и оптужбу да се истовремено врши и изолација и жигосање родитеља, нарочито мајки, који се и иначе суочавају са мноштвом изазова као што су високи трошкови одгоја деце, недовољно слободног времена за пород због много прековременог рада и друго.

Посебно осетљив је поменути проблем екстремно ниске стопе рађања. Наиме, док је за одржавање популације на истом нивоу у наредној генерацији потребно да свака жена за живота роди два или више детета (просечно 2,1 дете), у Републици Кореји наталитет је буквално три пута нижи од те вредности. Дакле, у тренутку када би друштво требало да чини све у својој моћи да олакша подизање деце (и када држава троши огромне своте новца за подстицање наталитета), угоститељи додатно отежавају живот родитељима и чине да одгој деце у условима када су становање и трошкови образовања прескупи изгледа још сложеније – то њихов грех чини још већим.

С друге стране међутим, истичу апологети, јасно је да угоститељи имају право да воде своје радње онако како желе, што укључује и право да услугу ускрате онима за које сматрају да на наки начин угрожавају њихов рад – они који се с њиховим одлукама не слажу слободни су да изаберу неки други објекат. Такође, многи корисници друштвених мрежа у коментарима истичу да највећи део одговорности за понашање деце, наравно, лежи на родитељима, па не треба кривити конобаре и друго особље за непријатности и несреће које у јавним просторијама проузрукују клинци.

Немала подршка

Данас, процењује се, упркос осудама и контроверзама, између пет и десет процената јужнокорејских кафића не дозвољава улазак деци млађој од 12 година.

Интуитивно, чини се очигледним да би натписи на вратима који забрањују улазак деци у многим грађанима изазвали гнушање и проузроковали критике које би оштетиле имиџ угоститељске радње која их је истакла, те тако угрозили њено пословање.

Но, чињеница да су корејски угоститељи уверени да им у добу друштвених мрежа, када се и добар и лош глас врло брзо шире, такав поступак неће нанети већу материјалну штету сугерише да постоји немали број грађана којима не смета њихов став, односно, да постоји критична маса људи који се, бар прећутно, слажу с њиховом политиком.

И заиста, неколико истраживања јавног мнења у Јужној Кореји посредно и непосредно указују на то да већина испитаника угоститељима који су прагматично искључили малу децу из својих просторија то не узимају за зло. Рецимо, испитивање спроведено 2017. у провинцији Гјонги показало је да је чак 93 одсто испитаника, становника те административне јединице, у неком тренутку засметала бука коју праве деца у јавном простору – од тога 72 посто је изјавило да им се непријатна епизода десила у ресторану или кафићу.

Популарни портал који омогућава запошљавање парт тајм радника „Албамон“ је 2018. године спровео истраживање које је показало да 64 одсто испитаника подржава одлуку угоститељских објеката да се деци не дозволи улазак. Слично томе, агенција за истраживање јавног мнења „Ембраин“ нашла је 2019. да чак 66 одсто испитаника који су одговорили на њену анкету подржава угоститеље који не дозвољавају деци боравак у њиховим просторијама. Они су тај став правдали незадовољством у односу на ангажовање родитеља на зауздавању деце и „правом да их не узнемиравају деца“. Можда иронично, истраживање те компаније спроведено на узорку од 1.000 људи открило је и да нешто више од половине оних који су у браку и имају децу прихвата постојање забрањених зона за децу. Истраживање компаније „Ханкук“ у 2021. години показало је још већу подршку за „зоне без деце“ – преко 70 одсто њених испитаника су се изјаснили за њих, а само нешто више од 20 посто им се успротивило.

Из медијских интервјуа с родитељима који не протестују против „зона без деце“ може се видети да они имају разумевање за жељу других да имају мало мира, те и сами сматрају да неки родитељи не умеју да изађу на крај са својом децом и стога доста сметају другим посетиоцима.

Невероватан развој ситуације

Отуд можда није чудно да су се током 2010-их у Јужној Корени јавили захтеви да се искључење деце из простора у којем бораве одрасли изврши и у биоскопима, библиотекама, галеријама и другим установама културе, те да је овај феномен попримио такве размере да је Национална комисија за људска права, позивајући се на 11. члан Устава који забрањује дискриминацију на основу друштвеног статуса, расе и пола, 2017. јавно апеловала да се стави тачка на забрану уласка деце у угоститељске и друге јавне објекте, а једна од посланица, мајка двогодишњег детета, 2023. у парламенту покренула иницијативу да се забрани остракирање деце.

Мада те иницијативе нису сасвим уродиле плодом, Министарство здравља и социјалних питања је 2023. године покренуло јавну кампању за подизање свести о проблему забрањених зона за децу, у којем је угоститеље и управнике јавних институција подсетило да би се мање грађана устезало да има децу када би друштво било блаже и великодушније у свом односу према деци. Дирљива је била резолуција донета исте године на Дечјој скупштини Републике Кореје која је такође позвала на укидање зона забрањених за децу.

Штавише, на острву Ђеђу, где је посебно велики број угоститељских објеката који дискриминишу против деце (у 2024. их је још увек било 84), локална влада је управо ових дана увела скромни новчани подстицај од око 200 долара за оне радње које су вољне да промене своје размишљање и прихвате малишане – тај новац требало би да им помогне да купе специјално седиште за малу децу или одговарајуће посуђе (Сличне акције већ су предузеле локалне власти у Сеулу и појединим општинама у Пусану и Гвангџуу).

У Јужној Кореји постоје и посебни сајтови који бележе кафиће и ресторане који не дозвољавају улазак деци, како би се муштеријама уштедело време у трагању за одговарајућим угоститељским објектима, односно, родитељи поштедели разочарања.

Култура стереотипизирања?

Али, ни ту није крај фасцинатним појавама које је у Јужној Кореји покренуо проблем искључења деце из јавног простора. По угледу на забрану уласка малишана у ресторане, у тој далекоисточној земљи појавили су се и угоститељски објекти који рампу постављају другим слојевима друштва – најчешће старијим мушкарцима, јер се они сматрају посебно бучним и неучтивим у свом односу према женском особљу.

Но, наравно, нису само маторци непријатни. Многи не подносе јутјубере који без дозволе снимају све што виде или ставе у уста и младиће са слушалицама који умеју да се занесу и непозвани госте „почасте“ својим „свиленим“ гласом...Отуд је сасвим логично да је у Јужној Кореји могуће наћи и кафиће који не дозвољавају улаз блогерима, реперима и другим ужим категоријама становништва.

То гранање забрана је, пак, довело до дебата о исцепканости корејског друштва и његовој склоности ка стереотипизирању и дискриминацији.

У тим расправама важну улогу играју социолози и историчари, који често за основни узрок промена у односу према деци и старима узимају растакање традиционалних колективистичких вредности и ширење индивидуализма (који је на Далеком истоку схваћен пре као себичност и заокупљеност собом, него као животни став који подразумева врлине аутономности и оригиналности). Када је реч о неразумевању за децу међу младима у двадесетим и тридесетим годинама, несумњиво је да оно има везе са променама у назорима и стилу живота, где је имање деце све мање пожељно и све ређа појава, како истичу социолози.

Ипак, можда не било на одмет да се у дебату (одлучније) укључе и психолози који би анализирали да ли су повишена нетолеранција свега што изазива и најмању непријатност, недостатак стрпљења, моћи и жеље да се трпи, те рефлекс да се сместа забрани и уклони све што имало иритира симптоми некакве колективне неурозе и неиспуњености и, ако да, откуда та нервоза долази.