Сањају ли Италијани потајно своју стару валуту – лиру

Прве новчићи носили су лик краља на предњој страни и грб Краљевине на полеђини. Новчанице још нису постојале: почело се са златницима од пет до 100 лира, сребром од 20 центи до две лире и оним мањима од бронзе. Тираж је у почетку био хаотичан, чак 236 различитих кованица, укључујући венецијанске шљокице и моденске штитове, које су наставиле да се користе на националној територији. Од тога су само 92 биле правно признате. Епохална транзиција која је трајала дуже време.

Зашто се лира тако звала

Име новчића има своје корене у далекој прошлости: „Лира“ потиче од либра, римске јединице мере за тежину. Током средњег века, либра сребра је кована у 240 денара; отуда и народна изрека „немој имати 20 пара да зарадиш лиру“. Карло Велики је својом монетарном реформом поставио темеље овом систему који ће остати у употреби вековима.

Крхка валута, између криза и девалвација

Упркос носталгичној аури која је окружује, лира је често била слаба валута. Већ 1866. године, само неколико година након уједињења, њена конвертибилност је суспендована. Криза Банке Романе 1890-их, аутаркична политика фашизма (са ризичним курсом "квота деведесет" између лире и фунте коју је желео Мусолини), и озбиљна послератна инфлација више пута су угрозили њену стабилност.

Између 1963. и 1976. девалвације и валутне кризе су се низале једна за другом: 1973. године нафтни шок је снажно погодио Италију, а 1992. Аматоова влада је била принуђена да повуче лиру из Европског монетарнох система (ЕМС-а), прихватајући тешку девалвацију коју је ефективно наметнула Немачка.

Упркос финансијским маневрима и жртвама, каматна стопа на италијанске државне обвезнице остала је веома висока све до увођења евра. Године 1992. премашио је 17 одсто, док је само десет година касније, захваљујући евру, пао на 2,66 одсто.

Процват, пад и опроштај

У годинама „економског процвата“, између 50-их и 60-их година, лира је била симбол поновног рађања и раста. Али почевши од 1970-их турбуленција се вратила. Коначан прелазак на евро, који се десио 1. јануара 2002. године,неки су дочекали са одушевљењем, а други са сумњом и тугом.

Многи Италијани се и данас радо сећају старе валуте. Према истраживању SWG-а, компаније која ради на истраживању тржишта са седиштем у Трсту, урађеном 2023. чак 44 одсто Италијана је изјавило да им недостаје лира. Носталгија расте на 56 одсто међу старијима од 50 година и достиже 52 одсто на југу. Разлози? Перцепција веће економске стабилности, осећај изгубљеног монетарног суверенитета, али и симболичка вредност националне валуте.

Валута са пуно значења

Симбол "₤", новчанице са ликовима Марконија, Вердија, Каравађа, апоени од 100 лира са Минервом или 500 са ликом Катанеа, данас пажљиво чувају колекционари и носталгичари. Неке новчанице, као што је 10.000 лира из републиканског доба, предмет су обожавања оних који су проживели послератне и године реконструкције. Лира је такође била предмет популарне културе.

Лира је напустила сцену, али не и срца Италијана. Ако је евро донео стабилност јавним финансијама и ниже камате, његов долазак је изазвао сумњу у губитак економске контроле и раст цена. Многи се данас у Италији питају: да ли нам је заиста боље? И многи одговарају да није.

Оно што је сигурно је да лира, са својом дугом и мучном историјом, остаје неизбрисив фрагмент италијанског идентитета. Не само валута, већ неми сведок најдраматичнијих и најславнијих тренутака ове земље. А можда и није случајно што и данас многи Италијани држе стари новчић од 100 или 1.000 лира у фиоци. Једноставан гест, али пун значења: да не желе да забораве ко су.