Британка вратила слику из 16. века италијанском музеју из ког је украдена пре више од 50 година

Слика „Богородице са дететом“ из 16. века, која је завршила код жене у Норфолку након што је пре пола века украдена из музеја у Италији, биће враћена свом законитом власнику.

Након година преиспитивања и убеђивања од стране адвоката специјализованог за уметнине који је радио про боно, Барбара де Доза одлучила је да преда слику Градском музеју у Белуну, у којем је висила 1973. године.

Како је Гардијан известио у марту, она је дуго одбијала да врати дело, иако се налазило на листама најтраженијих уметнина у више полицијских база, укључујући Интерпол и италијанске Карабињере.

Тврдила је да има право власништва, делимично зато што је њен покојни супруг, барон Де Доза, слику купио 1973. године, убрзо након крађе.

Слика се налазила у њиховом дому у Норфолку из 16. века, у манастиру Ист Баршам, близу Факенхема, који је Хенри VIII описао као своју „малу сеоску палату“.

Аутор слике је италијански уметник Антонио Соларио, познат као Ло Ћингаро („Циганин“), чија се друга дела налазе у Лондонској националној галерији.

Музеј у Белуну је слику набавио 1872. године, а била је међу неколико уметничких дела украдених век касније. Нека од њих су убрзо пронађена у Аустрији, где је супруг Барбаре де Доза купио Соларијеву слику од непознатог продавца.

Њена локација није била позната све до 2017. године, када је Де Доза покушала да је прода путем једне регионалне аукцијске куће, а један сарадник музеја из Белуна је препознао дело.

Слика је 2020. враћена Де Дози, јер италијанске власти због кашњења проузрокованих ковид затварањем нису успеле да доставе релевантну документацију британској полицији.

Током година, Кристофер Маринело, водећи адвокат специјализован за уметнине, више пута је покушавао да је убеди да „уради исправну ствар“ и врати слику у Белуно. Водио је преговоре о повратку без накнаде, желећи да помогне граду у региону Венето на северу Италије, одакле потиче његова породица.

Де Доза се у почетку позивала на британски Закон о застарелости из 1980. године, који предвиђа да особа која купи украдену ствар, а да није знала за крађу, може постати законити власник након шест година.

Маринело је ту аргументацију одбацио као „бесмислицу“.