Шта је потребно за успешну рестаурацију старог радио-апарата

У епохи електронике и дигитализације, рестаурација радио-апарата из тридесетих година прошлог века изазов је за рестаураторе, како због комбинације и осетљивости материјала, тако и због његовог потпуног враћања у функцију.

„У питању је ‘Стандард’ радио-апарат који има звучник. Оно што бих рекла, на основу истраживања, тридесетих и двадесетих година 20. века, користио се бакелит, прва термоактивна пластика. На основу те информације ја засигурно знам да је предмет из тог периода. Поред бакелита, присутни су тканина, папир, постоје метални делови и делови израђени од дрвета“, објашњава Сања Мајсторовић, рестаураторка Музеја науке и технике.

Конзерваторско-рестаураторски рад подразумева поштовање свих наведених материјала од којих је израђен предмет. Потребно је најпре извршити постепено, селективно чишћење, а затим структурална конзервација, што подразумева надокнаду недостајућих делова. Пре свега, напомиње рестаураторка, врши се израда документације за сваки предмет, интензивно праћење и фотографисање целог конзерваторског процеса.

„Врло често имамо све материјале. У овом музеју се ништа не баца и из тог разлога ја увек могу да пронађем аутентичне материјале, али наравно, уколико их немам, увек постоје на тржишту материјали који се могу искористити. Ту је увек тај креативни процес рада високо цењен, тако да за све увек има лека“, истиче Мајсторовићева.

У Музеју науке и технике изузетно је значајно враћање предмета у радно стање, сваки пут када за то постоји могућност, али истовремено и неговање патине и очување трага времена остављеног на њему.

У случају конзервације звучника радио-апарата након израде документације, следи расклапање и отпрашивање.

„Прашина је највећи непријатељ органских и неорганских материјала, а то је први корак унутар конзерваторских радова. Следећи корак је да се према сваком овом делу одради адекватна конзервација и рестаурација, као и да се не потенцирају превише јаке и токсичне хемикалије и да се користе заштитне рукавице и одговарајућа опрема, како бисмо сачували себе, али и предмет“, напомиње рестаураторка.

Конзерватори увек морају да раде у рукавицама јер масноћа са прстију утиче на предмет током времена. Будући да сваки предмет постепено стари рестауратори увек настоје да иду три, четири корака унапред.

„У овом случају, папир је неадекватно конзервиран, постоје проблеми, расцепи, назнаке прашине, постоји кртост предмета, односно папира. То ћемо регулисати тако што ћемо физички отклонити инсерт који повезује папир и подлепићемо га значајно тањим ‘јапан’ папиром који неће оштетити оригиналан“, објашњава рестаураторка.

У случају текстила, јако је битно коришћење адекватних хемикалија. Пошто је текстил такође јако осетљив, потребно је урадити пробе чишћења пре него што се крене са самим захватом.

„Овај текстил на себи садржи назнаке лепка, корозије, мрља од влаге, што се може донекле санирати, тако да ће се текстил оксалном киселином чистити и јако је битно да исперемо оксално киселину из текстила“, додаје Мајсторовићева.

Пошто је дрвено кућиште радио-апарата у врло добром стању, раде се минимални захвати који су најцењенији у конзервацији и рестаурацији. Микрофибер крпом се очистити спољашност и унутрашњост кућишта, а као превентивна мера, унутрашњост се воскира како би се сачувала од влаге и прашине које увек нађу пут.

Радио-апарат „Standard Rex“

Радио-апарат „Standard Rex“ у комплету са звучником „Солофон“ произведен је у фабрици „Стандард“ у Будимпешти 1931/1932. године и представља један од првих модела овог произвођача. Апарат је долазио у масивном дрвеном кућишту од племенитог дрвета са додатком украсних детаља од месинга. Конструисан је да прима дуге и таласе средње дужине.

Користио је електронске цеви домаћег, мађарског, произвођача „Тунгсрам“, и то шест цеви различите функционалне намене у склопу радио-апарата. Електронске цеви служиле су за промену фреквенције приликом избора станица, појачање и одржавање стабилног напона. Напаја се наизменичном струјом, при чему има могућност промене напона селектором напона мреже у распону од 90 до 240 волти.

Са задње стране налазе се отвори за вентилацију како не би дошло до прегревања лампи и четири излаза по један за слушалице и грамофон, а два за грамофон.

Радио-апарат је дошао у комплету са висококвалитетним магнетним звучником „Солофон“. Звучник је израђен од бакелита, производ је исте фабрике, импозантних димензија и доминира комплетом.

У то време се приликом дизајнирања уређаја мислило и на естетски доживљај слушаоца, а не само на пуку функционалност. Радио-апарат Музеју науке и технике поклонила је Драгана Кисловски средином 2022. године. Након рестаурације планирано је његово излагање у сталној поставци.